Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO ljudimaO životu

Kešanski: Kako je mogla da ostane mirna, dok mi on udara šamare?

Nisam znao šta je porodični nedeljni ručak.

Nikada nismo svi zajedno, u isto vreme, seli za trpezarijski sto. Dugo sam verovao da je to zbog minijaturnog astala na kom bi se tri tanjira sigurno sudarala, dok bi se laktovi prilikom sečenja mesa uplitali i smetali jedan drugom.

Jovana Kešanski

Ponekad sam gledao druge porodice kako mirno, nedeljom, oko dva, jedu u tišini, menjajući kroz ruke činije sa sosevima i ruskom salatom. Posmatrajući ih osećao sam i nemir i divljenje.

U crkvu nisam odlazio. Nisam bio tako odgojen. Moj očuh nikada nije pozvao popa u kuću. Ponekad je majka zapaljeni tamjan nosala u maloj šerpici kroz sobe, pročišćavajući ih duhovno. Očuhu je to bilo smešno i u krajnju ruku nerazumljivo. Zabavljalo ga je da gleda svoju ženu dok dimi kuću poput sveštenog lica.

Nismo slavili slavu.

Nije je slavio očuhov otac, komunista, pa onda ni njegov sin.

Nije bilo slavskog kolača, bogate trpeze, upaljene sveće, prijatelja koji nazdravljaju.

Nije bilo ikone u celoj kući.

Očuh je na zidove isključivo kačio kalendare dobijene kao poklon u radnjama u kojima je tokom godine pazario hleb i cigarete.

Bio je preke naravi. Voleo je da opsuje više nego leba da jede. Malo ko mu je odgovarao. Svakom je pronalazio manu. Komšije su ga posebno nervirale.

Znao sam da ne voli ni mene, ali to me nije mnogo brinulo. Više me je izjedalo što majka nije pokazivala ni trunku besa zbog toga.

Kako je mogla da ostane mirna, dok mi on udara šamare?

Nikada me nije zagrlio. Za rođendan bi mi samo pružio (praznu) ruku.

Nikada me nije pitao „Kako si ?“, ali je zato često, u naletu besa, umeo da mi se unese u lice i vikne: “Ko si ti? Ko si bre ti?”.

Majka se pravila da sve to ne vidi. Stvarala je u iluziju da smo mala sretna porodica koju muče problemi kao i svaku drugu porodicu. Terala me je da ga zovem „tata“ i da mu gledam kroz prste na svaku uvredu i svaki udarac. Brinula je da li će se ikada toliko razbesneti da mene i nju istera iz kuće na ulicu, jer nismo imali gde da odemo.

Nove godine proticale su uglavnom pod pritiskom.

Majka je dramatizovala pripremanje obroka, očuh se opijao po kafanama, a ja sam bežao iz kuće. Pred kraj dana seli bismo za isti sto, jedini put tokom godine. Pronašli bismo neku narodnu muziku na televizoru, da otkravimo pritisak, jeli bismo bez priče, i pravili se da smo zaista mala sretna porodica. Gotovo uvek sam ostajao gladan, jer mi se hrana zadržavala u zgrčenom grlu.

Foto: unsplash

Prošlo je mnogo godina za ovu našu „porodicu“.  I sve do jedne bile su u znaku očuha i njegove volje. Majka ga je volela, plašila ga se, divila mu se, podilazila mu, i nije imala nameru da ga slobodnom voljom ostavi, iako je kraj sebe imala potištenog sina.

I tako je to trajalo dvadesetisedam godina. Onda sam ja našao devojku. Nasmejanu, lepu, vedru. Ubrzo mi je postala supruga. Kupili smo malu staru kuću sa stablima kajsije i višnje u dvorištu. Dobili sina i ćerku.

Bio sam voljen. Čini mi se možda i prvi put u životu.

Čudan osećaj.

Nisam znao kako da se ponašam sa tim emocijama koje sam dobijao. Nisam znao kako da ih uzvratim. Kako i kada treba da zagrlim suprugu i decu. Koliko dugo i koliko snažno.

I dalje nisam odlazio u crkvu. Ismevao sam sveštenike. Nazivao sam ih pogrdnim imenima. Ikonu sam, kada bih ostajao sam kod kuće, prekrivao velikim peškirom, osećao sam nemir svaki put kada bih pogledao u oči sveca oslikanog na platnu.

Porodične ručkove trudio sam se da preskačem za sat ili dva. Jeo bih uglavnom sam, kada stignem sa posla. U retkim situacijama, kada bismo se našli skupa za istim stolom, postajao bih razdražljiv.

Iz mojih usta često su izlazile neke ružne, gorke reči. Malo ko mi je odgovarao, svi su mi smetali i svakom sam pronalazio milion zamerki.

Jednom sam, bez ikakvog povoda, udario suprugu preko lica.

Postao sam agresivni cinik.

Brak mi je visio o koncu.

Žena je pretila da će me ostaviti, odvesti decu i naći nekoga ko ume da voli. Nisam osećao strah zbog toga.

Jedno jutro, pre odlaska na posao, na ženinoj noćnoj komodi video sam bibliju. Malo, džepno izdanje. Prišao sam lagano, kao da se približavam provaliji i uzeo je u ruke. Bio sam prestravljen, ko da sam sam đavo.

Seo sam na ivicu kreveta i počeo lagano da listam strane. Nailazio sam na neke čudne rečenice u kojima sam otkrivao istinu, i sebe. Kao da su se sklapale kocke koje su godinama bile raštrakne svuda u prostoru.

Ceo dan proveo sam zaključan u spavaćoj sobi, plačući ko dete.

„Šta si mi ovo učinio?!“ – viknuo sam u prazno.

 „U šta si me ovo pretvorio?!“

Očuh nije mogao da ga čuje.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije