Juče je održana protestna šetnja osoba sa invaliditetom.
Ista šetnja je održana i dan prije.
Tražili su da se zakonom reguliše njihovo dostojanstvo i prilika za normalan život.
Ne lagodan. Normalan.
A zna se odavno da je kod
nas pojam normalno izjednačen sa pojmom osnovnog preživljavanja.
Facebook/ Heroji po šiframa
Tražili su da im se lična invalidnina od 100 KM poveća čak duplo. Vau!!!
Takođe, tražili su da tu invalidninu imaju svi, a ne samo oni koji su invaliditet stekli prije 18. godine. Stekli. Malo pogrešan pojam.
Stiče se bogatstvo. Invaliditet dobiješ nekim slučajnim odabirom karata koje nisi sam ni presjekao. Ako imaš sreće to bude prije 18. godine pa “upadaš” u Vladin plan za ličnu invalidninu.
I svaki mjesec si bogatiji za 100 KM.
Još jednom, vau!!!
Nekoliko dana prije ove šetnje moj muž je dobio odbijenicu od Fonda za kolica koja je tražio. Tačnije, za kolica od 7.000 KM koja bi mu omogućila da radi sve što radi (košarka, ronjenje, pčelarstvo) odobrili su mu 440 KM. To je otprilike 6%.
Puno li je?! I to za narednih 5 godina.
Malo prije njega, odbijenicu je dobila i moja kuma, jedna od poznatijih ličnosti Banjaluke, košarkašica, ronilac, slikarka, novinarka, aktivistkinja. Zaposlena.
Objašnjenje je da im kolica nisu dodijeljena jer im nisu ugrožene vitalne životne funkcije. Logično, jer je normalno da kada su čovjeku
ugrožene vitalne životne funkcije on treba laka aktivna kolica da ide na posao i na trening. Najbolje se trenira sa ugroženim vitalnim životnim funkcijama.
Ovaj status nije upućen Fondu. Ni Ministarstvu. Oni tradicionalno nemaju sluha i imaju odlične pravnike za objašnjenja neobjašnjivog i davanje smisla besmislenom. Više je moj vapaj samoj sebi koja ne može da objasni i shvati državu, ali ni društvo i zajednicu.
Obraćam se vama. Građanima. Banjalučanima.
Aktivistima. Borcima za razno-razne pravde i prava.
Da li ste razmišljali o tome da je ova grupa na društvenoj margini zaslužila malo više vaše pažnje?! Zašto se borite za ove ili one, za životinje, za homoseksualce, za sve koji svojevoljno biraju marginalizovane puteve, a ne
za one koji nisu imali izbora?! Šta nam se desilo sa društvom i solidarnošću?!
Evo, ja ću priznati da nisam bila na protestima jer su bili u moje radno vrijeme, da su moju porodicu tamo predstavljala deceniju i po stara kolica mog muža. Ali vjerujem da vas koji imate vremena ne bi ubilo da ste odvojili svojih sat vremena i kao novinar, aktivista ili običan građanin bar fotografijom sa tog okupljanja podržali ljude koji žele ono naše normalno.
Jer i to je malo. A i to malo je za sada samo nedosanjan san.
Preuzeto: Heroji po šiframa
Prenosimo. Ustupamo prostor. Stavovi iskazani u prenesenim tekstovima su lični stavovi ili stavovi redakcija u kojima je autor zaposlen i nisu nužno stavovi Lola magazina.
