On je muško, kaže Žmu. To je verovatno nekad rekao i njegov otac, pa njegov deda, pa njegov pradeda. Pa čukundeda.
Muško je, mora da bude jak, snažan i odvažan. Ali ja ne mogu da se igram vaspitanja „videćete vi kad dođe tata“.
Foto: Shutterstock.com
Ne znam da li je to zato što sam mama, ali otkako sam postala mama na svakom koraku nailazim na mame. Mame u supermarketu, mame na igralištu, mame na putu do vrtića, mame u školskom dvorištu. Tako je i na Internetu: grupe za mame, tekstovi o mamama, čitavi mama blogovi i magazini. Možda zvuči dosadno, ali zapravo je stvarno lepo, solidarno, slatko. (Ako imaš, naravno, takav pristup – lep, solidaran i sladak). Mi nismo ni Šveđani, a ni Holanđani, i ovde gde jesmo – mama je i dalje glavni junak u priči o bebama i deci. A gde su tate?
Hej, tata, hej! Umesto uz ovu pesmicu, moje detinjstvo može da se opiše onom „Pozdravite moga tatu“, sa sve imitacijom marša. Devedesete, tereni, čudesa koja sedmogodišnjakinja i razume i ne razume, ali koja ova žena i te kako shvata, sve to može da stane u rečenicu kako mi nedostaje tata. Kako mi je valjda oduvek nedostajao. Čak i prošle nedelje kad smo zajedno pili pivo kod nas u dnevnoj sobi, pa on posle glumio za Kalinu i Lazara strašnog vuka.
– Ja sam vuuuuuk! Aaaaa!
– Neeee! Aaaaa! ’Ajde, deda, opet!
Ima nečeg vanvremenskog u toj igri. Gledam svog tatu i svoju decu i želim da se smanjim. Da imam četiri godine i da jurim po toj dnevnoj sobi sa njima. Da sam dete. Umesto toga glumim strogu i zabrinutu mamu:
– Polako! Ne penji se na naslon! Ne skači odatle!
Srce mi preskače kao na trambolini.
Bila sam u sedmom mesecu trudnoće kad sam rekla Žmuu. Moraš da budeš tu. Čak i kad nisi, da si tu. Ne mogu ja da se igram vaspitanja „videćete vi kad dođe tata“. Šta je to uopšte? Ti si strašan i strog, a ja sam bez autoriteta? Ti si na nekom tronu, nedostižan, a ja sam „idi pitaj prvo tatu“. Nećemo nikad moći da im budemo prijatelji, njih će pronaći sami u vrtiću i školi, ali možemo da im budemo dobri roditelji. Najbolji što možemo. A šta to znači?
– Ne znam, ti ćeš mi reći? – začikavao me je trudnu.
– Iskrenost, nežnost, otvorenost. Da ne budeš samo otac, pa čak ni samo tata, nego da budeš taja. Kad pomisle na tebe da pomisle na tvoje tople ruke, na miris tvoje pene za brijanje, na tvoje nasmejano lice kad ih podižeš preko glave.
Onda se Kalina rodila, progovorila i dala mu najnežniji nadimak na svetu: tati.
Gledam i sad njene kratke nožice u ljubičastim sandalicama kako mere ulice i parkove dok viče piskavim, ptičjim glasom: Taaaati! Taaaati!
Smešimo se iznad njene glave.
Još se Žmu klacka da l’ da bude strogi tata ili tata-mata. Nije mu lako. Naučili i njega i mene da mora strogo da se drže deca, ako hoćeš da postanu ljudi. Nađi ti sad meru šta je strogo i: gde strogoća stisne, a gde pritisne? Meni nešto slabo ide to da budem babaroga, pa se ne upuštam ni u to kolo da od njega pravim strašilo. Vidim, hteo bi on ponekad da može samo da ih pogleda, pa da se ukopaju u mestu. Isto kao što su nama naši roditelji radili. Pogleda te, pa te pogledom preseče na sedamnaest delova i samo čekaš da l’ će na još sitnija rezanca da te istanji kad počne da te grdi.
Proba on to na Kalini, a ona pita: „A što si ljut? ’Ajde, baci me u vis!“
Šta zna dete šta je strogoća?
Foto: Unsplash.com
Onda se rodi Lazar i „tati“ počne opako da me nervira izjavama tipa „on je muško“! Za svaki moj zagrljaj i poljubac, za svaki pokušaj da ga umirim cmakanjem i nežnošću umesto vikom, jedno njegovo: „Jao, samo da poraste!“
– A šta ćeš mu?! Samo da poraste! Dečacima treba mnogo više nežnosti nego devojčicama u tim prvim godinicama. Izedem ti ja Balkan i on je muško fazon. Šta je to? On je muško? Da ne sme možda da plače?
– Ja nisam plakao, pa šta mi fali.
– Pa sad… – razgovor brzo sklizne u osmeh i golicanje. Kasnije, kad se deca pospavaju malo slegnemo i mi.
– Okej, on je muško, treba da bude snažan i odvažan, razumem koncept, ali sad je beba. Sad je dete. Naše dete. Da ga mi mazimo da bude snažan i odvažan?
– Tvoje ljubavne i roditeljske teorije će mi doći glave, znaš?
– Znam, tati, znam, ali znaš kako kaže Kalina: Ne mogu drugačije.
Kada sam prvi put uzela Lazara u ruke, prevario me svojom mirnoćom cela dva minuta. Onda je zaplakao najstrašnije. Uspela sam da umirim bebu, svoju vrištavu veknicu nekoliko sati staru, pesmom „Pozdravite moga tatu“. Ne znam kako, ne znam zašto, samo je u pevljivom šapatu izašlo iz mene: „Naš korak nije tako čvrst…“
On je muško, kaže Žmu.
To je verovatno nekad rekao i njegov otac, pa njegov deda, pa njegov pradeda. Pa čukundeda.
Muško je, mora da bude jak, snažan i odvažan. Mora da istrpi kad mu drekneš. Da se čeliči, da i on podvikne. Da očvrsne.
A sve počne sa „naš korak nije tako čvrst“ i svi zaboravljaju da najjači postaneš od ljubavi.
Samo tako postaneš pravo muško.
Oni najsrećniji postanu i „tati“.
Aska - crna ovca i pisac. Kalinina i Lazareva mama. Zaljubljena u Žmua i život. Jednostavna kad treba. Snažna dok sanja. Raste iznutra. Smeje se spolja. Budna već tri veka.
