FantastičnonajnovijeNaslovna vijestZabavna Lola

Erotika u YU filmu – Osvajanje slobode

Da li ste znali da je Balkan bio mnogo, mnogo ispred Holivuda kada je reč o erotskim scenama u filmovima? Da li ste čuli za Hejzov kodeks? Kada se golotinja pojavila u YU filmu? Koji su bili najbolji erotski filmovi u Jugoslaviji? Evo zanimljive kolumne Mladena Nikolića za Mondo.

Redakcija

luftika.rs

Krajem sedamdesetih godina, u Beogradu je radilo više od 30 bioskopskih sala. U to doba bez Interneta i kablovske, sa samo dva TV kanala, gledanje filmova u tami bioskopa bio je možda i najuzbudljiviji događaj koji smo mi, tada klinci, mogli da doživimo. A među tih tridesetak, dva bioskopa su se izdvajala po svom repertoaru – „Slavija“ i „Partizan“.

Moji vršnjaci dobro se sećaju da su se u njima prikazivali takozvani erotski filmovi.

Danas takve filmove zovu „softcore“ ili meki pornići. Prava je istina, međutim, da se sada takvi filmovi više i ne prave. Publike koja bi ih gledala praktično više nema, znamo i zašto – pornografija je na samo dva klika od svakog od nas i tu više nema mesta ni za kakvu mistifikaciju, egzotiku, uzbuđenje pred gledanje seksi filma. Nema više ni bioskopa, ni ovih „specijalnih“, ni bilo kakvih, osim onih fensi sala po šoping molovima.

Erotika na filmu zaista je nekada bila – egzotika. Sporadična, uglavnom opravdana i, možda najvažnije, uzbudljiva. Na onaj isti način kao što je to davnih dana bilo prelistavanje časopisa „Start“, „Reporter“ ili, ko je imao sreće da mu dopadne šaka, „Plejboj“.

Seksi scene iz filmova prepričavane su na velikim odmorima, slično kao najlepši golovi sa nekog od fudbalskih derbija. Erotika je bila velika stvar, nimalo banalna. Kažem banalna jer je danas seks, često se može s pravom čuti, banalan, što bi rekli Ameri, „no big deal“.

Foto: Youtube

Nije retkost čuti kako su domaći filmovi uglavnom nevešto dočaravali seksualnost, kako im nedostaju kvalitetne, dobre erotske scene, kako im je to maltene slaba tačka. I onim starijim, a i ovim novijim ostvarenjima. Ne spadam u deo publike koji tako misli ali to je ovde manje bitno; poželeo sam da se osvrnemo, onako u hodu, na taj naš fundus, zaostavštinu u kilometrima filmske trake sa posebnom pažnjom na, kako neki vole da ih staromodno zovu, ljubavne scene.

Sve je počelo melodramom „Sofka“ (1948) u režiji Radoša Novakovića koji se uzima kao prvi domaći film u kojem je prikazano nago žensko telo. Ruku na srce, reditelj je to učinio na veoma suptilan, poetski način – u sceni kupanja u hamamu, jasno se vidi Sofkina senka na zidu, silueta gole devojke.

Sama scena nema erotski naboj u punom smislu reči jer u hamamu nema nijednog muškarca, što bi ovu scenu svakako činilo uzbudljivijom, već Sofku okružuju isključivo devojke. Može se osporiti stav da je ovo prva erotska scena u istoriji YU filma ali zato nema sumnje da je ovo bio prvi put da je nago žensko telo snimljeno kamerom (makar i kao senka na zidu) i prikazivano u bioskopskim salama. A još nismo stigli ni u pedesete.

Bilo je to vreme obnove, sukoba sa Staljinovom Rusijom i nemaštine u kojem je, razumljivo, tema partizanske borbe protiv okupatora dominirala kako na filmu, tako i u književnosti, teatru… U filmovima sa ratnom tematikom nije bilo mesta za bilo kakve erotske prikaze, situacije, o seksu da ne govorimo, kao da su partizani bili potpuno nezainteresovani za svoje drugarice u toj zaokupljenosti borbom protiv fašista i postavljanjem temelja socijalističkog društva.

Erotika je eventualno mogla da se „omiriše“ isključivo u malobrojnim filmovima koji su bili smešteni u epohu, tačnije u vreme otomanske dominacije na Balkanu (XIX vek i ranije). Rečju, u ekranizacijama književnih dela poput romana Bore Stankovića, na primer.

Tako je 1953. godine Voja Nanović, inspirisan Stankovićevom „Koštanom“, snimio melodramu „Ciganka“ sa jednom od naših najlepših glumica ikada, Selmom Karlovac u naslovnoj ulozi. Ovaj film bio je omiljen među tadašnjim gledaocima najviše zbog scene erotičnog Koštaninog plesa koja je, za ondašnje standarde, bila više nego uzbudljiva. Zanosna Selma Karlovac (stasom i šarmom podsećala je na najpoželjniju holivudsku heroinu epohe, Ritu Hejvort) mamila je uzdahe muškaraca od Triglava do Đevđelije.

Jugosloveni su prvi put mogli da vide nago žensko telo, kada su u pitanju filmovi koji prikazuju ratno vreme, u drami „Ne okreći se sine“ (1956) Branka Bauera. Međutim, o bilo kakvom seksualnom činu nije moglo biti reči. U tom duhu svojevrsne autocenzure samih filmskih autora domaći filmovi delovali su čedno dobrih petnaestak godina, sve do sredine šezdesetih. Namerno pominjem autocenzuru jer, zanimljivo, u socijalističkoj Jugoslaviji ni tada, a ni kasnije, nije postojao formalni cenzorski organ. To ne znači da se na autore nije vršio izvestan pritisak, ali to se prvenstveno odnosi na politički kontekst, ne na erotski.

A onda se sve okrenulo. Glavni akteri kopernikanskog obrta kada je reč o erotici u jugoslovenskom filmu bili su Dušan Makavejev, Živojin Pavlović i Želimir Žilnik, tri musketara jugoslovenskog crnog talasa. I to u vreme dok je famozni Hejzov kodeks o snimanju filmova još uvek bio na snazi u Americi.

Šta je Hejzov kodeks?

Priča o Hays Code-u (kako su ga skraćeno zvali u filmskoj industriji) je, iz ove naše trećemilenijumske perspektive, itekako zanimljiva, do nivoa bizarnosti. Naime, američka kinematografija je, u epohi nemog filma, umela da smelo prikaže i strasne poljupce, i vruće zagrljaje u pojedinim ljubavnim filmovima ali dobar deo puritanske Amerike nije bio oduševljen tim i takvim scenama.

Velika depresija početkom tridesetih godina dovela je i do uspona konzervativaca, a među njima su prednjačili žestoki protivnici svega liberalnog, naročito literature i filmova koji bi mogli da sadrže i poneku lascivnost ili bilo kakav moralno neprihvatljiv čin. Ironično, u trenutku kada je zvučni film označio revoluciju u sedmoj umetnosti, cenzura je poprimila paranoidne razmere, obesmišljavajući bilo kakvu i koliku umetničku slobodu.

U takvoj klimi, ne mnogo drugačijoj od one u Hitlerovoj Nemačkoj, 1934. godine počela je stroga primena tzv. Kodeksa filmske produkcije (ili Hejzovog kodeksa) kojim su do tančina opisane sve situacije koje se ne smeju prikazati na filmu.

Najviše su na udaru bili erotika i kriminal – sjajne gangsterske priče snimane do 1934. zamenili su filmovi sa obaveznom moralističkom poentom, u kojima su svi zločinci neizostavno morali da budu uhvaćeni i procesuirani na kraju (ili ubijeni), dok su prikazi npr. ljubavi i nežnosti između vanbračnih partnera bili svedeni isključivo na poljupce zatvorenih usta, a ni supružnici nisu smeli da se pojave (ni delimično) obnaženi u svojim bračnim krevetima; gole ženske grudi bile su strogo zabranjen kadar, o nečem smelijem nije imalo smisla ni razmišljati.

Poljubac dvoje zaljubljenih bio je vremenski ograničen na filmskom platnu – najduži je mogao da traje tri sekunde!? Političari, sveštena lica, učitelji nisu mogli da budu portretisani kao antagonisti, kao loši momci, naprotiv… ovo je samo manji deo taksativnog spiska šta se sve nije smelo u holivudskim filmovima.

Hejzov kodeks bio je rigorozan koliko i retrogradan do nivoa imbecilnosti, a sve pod firmom zaštite javnog morala. Svi holivudski šefovi studija morali su da mu se povinuju i to je trajalo sve do kraja šezdesetih godina, tačnije, do famozne ’68.

Primena ovog kodeksa dovela je do toga da su američki filmovi proizvedeni pedesetih i šezdesetih bili toliko „očišćeni“ od života, čulnosti, psovki, lascivnosti, da su naspram evropskih filmova delovali kao idiotarije bez ikakvog dodira sa realnošću.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije