Lole iz komšilukanajnovijeO kulturiO ljudimaO životu

KEŠANSKI: Mi smo izgubljeno stado koje ide tužnim putem

Put kojim idemo, često ubeđeni da znamo kuda, meni izgleda tužno.

Kako drugačije opisati tendenciju da se čudimo svemu što je prilično normalno?

Piše: Jovana Kešanski

Dete koje se prljavo igra u blatu i visi sa debele grane drveta postaje prizor kom se čudimo.

Sin koji ide kraj stare majke, lagano, prateći je u korak i noseći teške kese pune namirnica, prizor je kom se čudimo.

Majka koja se igra u parku sa svojim detetom, ne mareći za telefon, prizor je kom se čudimo.

Glumac koji je napustio vrli sivi grad i pobegao na selo da uzgaja koze i od toga živi, potez je kom se čudimo.

Devojka koja je javno priznala da boluje od depresije, da uredno pije lekove jer bi bez njih možda mogla da se ubije, iskrenost je kojoj se čudimo.

Žena koja je napustila sa dvoje dece bogatog muža kraj kog nije morala da radi “već da samo brine o deci i kući”, odluka je kojoj se čudimo.

Vršnjak koji dvema drugaricama nosi teške torbe do škole, prizor je kom se čudimo.

Baka koja svakodnevno čuva svoje unuče, postaje stvar čuđenja.

Doktor koji je odlučio da pregleda bolnog pacijenta a nije njegov “izabrani lekar”, odluka je kojoj se čudimo.

Starac koji je vratio novčanik sa 550 maraka, potez je kom se čudimo.

Momak koji je odbio posao zbog kog bi morao da maše zastavicama na političkim mitinzima, budala je kojoj se čudimo.

Žena koja odlazi u prirodu, sedi u travi ili kraj reke, sama, i gleda u daljinu, usamljena je čudakinja kojoj se mi čudaci čudamo.

Tinejdžerka koja volontira u staračkom domu, biće sutra u novinama, jer njenoj se humanosti čudimo, jednako kao i odluci poznatog glumca da se vozi tramvajem i pri tom ustupi mesto ženi koja je stala kraj njega

Foto: unsplash

Mogla bih da nabrajam u nedogled sve one situacije kojima se čudimo i zbog kojih smo na putu koji meni izaziva tugu.

Mi se iščuđavamo poštovanju roditelja i starih ljudi,

Lekarskoj etici,

Slobodi deteta da bude prljavo u blatu,

Majkama koje ne gledaju u telefon već u dete,

Tatama koje se igraju sa detetom i pomažu suprugama,

Životu na selu, u čistom vazduhu, pod krošnjama,

Ostajemo zatečeni vršnjačkom solidarnošću,

Stabilnim porodicama koje rade na svojim odnosima i razvijaju ih,

Ljubaznošću medicinskih sestara, šalterskih radnika, državnih službenika,

Hrabrošću žena da ostave muževe nasilnike,

Mi se iščuđavamo ljudima koji se smeju i zadovoljni su, a žive u straćari, sa dve prosečne plate, troje dece i bez auta.

Mi smo u čudu kada vidimo da je neko iskren, a dešavaju mu se stvari koje bi “svako normalan” prećutao.

Mi ne možemo da se dovoljno načudimo ljudima koji su našli mir u svemu onome što “nemaju”.

Izuva nas iz cipela poštenje, čist obraz, moral, iskrenost, sloboda da se bude svoj, a ne svačiji…

I kako onda put kojim ko izgubljeno stado idemo nazvati bilo kako drugačije nego “tužnim”?

Da li ste primetili kako smo počeli da se čudimo normalnim stvarima?

Glumac Srđan Todorović nedavno je viđen na ulici kraj stare, teško pokretne majke. Novinari su ga fotografisali i od viđenog napravili senzaciju sa akcentom na Srđanovu saosećajnost.

Zar smo toliko počeli da zaboravljamo roditelje da bismo Srđanovo poštovanje, ljubav i podršku majci podizali na nivo top vesti?

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije