Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Da mora da ode negde, da razmisli. Da nije do nje.

Veliki sat u predvorju pokazao je pet kada je mahnula starom portiru i izašla iz zgrade.

Napolju su je dočekali oblaci. Sivi, teški, vodonosni.

Kiša je pretila da se svakog trenutka izlije na grad.

Redakcija

Facebook/ Daniela Bakić

Dosadna jesenja kiša koja će do večeri nestati ostavivši za sobom samo bol u kostima i poneku vlažnu mrlju na trotoaru.

Nije joj se išlo kući.

Ni sama nije znala gde bi.

Sezona idenja nikuda zvanično je otvorena onog četvrtka od pre godinu dana kada je rekao da ne može više.

Da nema snage. Da mu je potrebno vreme.

Da mora da ode negde, da razmisli. Da nije do nje. Da nije gladan i da ne greje celu šerpu s paprikama.

Ko je ona, upitala je.

Niko. Ne postoji niko, kunem se u de….

Ne pominji decu.

Dobro, kunem se, nema nikog, ne postoji niko, samo sam…

Izgubljen…?

Razočaran…?

Star..?

Plašiš se smrti….

Navodiš svedoka na odgovor, pokušao je da se našali.

Ne razumem, rekla je.

Nisam ni očekivao, rekao je i skinuo kofer s ormana.

Neću dugo, samo par dana… Samo da razbistrim glavu.

Znaš li gde ćeš…? Šta da kažem deci…? Ne možeš tek tako… Stani… čekaj… moramo da razgovaramo…

Reci da sam na putu.

Reci bilo šta.

Ili nemoj reći ništa.

Veliki su, razumeće.

Uzela je mekani džemper boje bele kafe koji mu je kupila za rođendan i spustila ga na kofer.

Ne treba mi, rekao je. Leto je, vidiš li…?

Uzmi.

Trebaće ti.

Krupne kapi sjurile su se na pločnik.

Podigla je kragnu i utrčala u prvi kafić.

Sela je i otresla kišu s mantila.

Šta želite…?

Želim, zaustila je i podigla pogled.

Niko je stajala pred njom.

Visoka, vitka, duge plave kose i lica zbog kojeg bi Vikinzi napali Britaniju.

Niko zbog koje je otišao.

Niko, u čiju se garsonjeru na periferiji uselio ubrzo nakon…

Niko, zbog koje se zakleo u decu.

Niko, zbog koje ona nema kud da ode.

Želite nešto, ponovila je Niko i nervozno zagrizla olovku.

Želim…

Želim da vratim vreme, pomislila je i osetila kako joj velika hladna zmija nelagode gmiže uz leđa.

Želim da se smanjim do najsitnije nevidljive čestice i nestanem.

Želim da jako zažmurim i da, kad otvorim oči, ti više ne budeš tu.

Želim da premotam film unazad.

Želim da te izbrišem iz svog života.

Da te izbrišem iz naših života.

Da prestanem da pričam svima o tebi dok mi se lice skuplja u grimasu.

Da prestanem da mislim o tebi.

Da prestanem da spavam na svojoj strani kreveta.

Da prestanu da mi nalaze ’’mlađu plavu žensku osobu’’ u talogu kafe, kartama, sedmoj kući…

Da prestanem da kuvam po navici, svakog dana i punim po šest paprika.

Tri meni, tri njemu.

Da prestanem da bacam hranu, jer nema ko da jede.

Da ponovo počnem da brijem noge.

Da se šminkam.

Da mi neko kaže kako sam lepa.

Da prestanem da se osećam kao polovna roba bez garancije.

I da počnem da mislim na sebe.

Da naučim da živim sama.

Da bacim slike s venčanja i šolju s ljubičicama koju mi je poklonio.

Razglednice koje bi slao s putovanja.

Pozdrav iz Vrnjačke Banje.

Grusse aus Berlin.

Svilene, rukom slikane ešarpe.

Želim ponovo njegove bose noge koje izviruju ispod pokrivača.

Želim da prestanem da obuvam njegove papuče.

Čitam njegov horoskop.

Mirišem njegove košulje.

Želim da mi se vrati, razumeš…?

Ne razumeš, ti ništa ne razumeš.

Izvinite, šta ste rekli..?

Jednu produženu s mlekom i čašu vode.

Preuzeto: https://www.facebook.com/daniela.bakic1/posts/2768789906499194

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije