Mama je bolesna i možda nikad ne ozdravi

Mila se rasplakala u školskom dvorištu kad je shvatila da joj nema novčanika u rancu. Zvono za početak časa se oglasilo po drugi put, a ona je, držeći i dalje ranac na levom ramenu desnom rukom panično kopala po pregradama sa nadom da je baš u sledećoj novačanik.

Nije u novčaniku bilo mnogo para, samo kusur od užine, skromnih dvadeset dinara, ali nije bila stvar u novcu. Novčanik joj je pre tri godine kupila mama, za polazak u prvi razred i u njemu je stajala njena slika. Onda kad je još bila nasmejana i imala lokne. Prsti su joj se zaglavili u pregradi sa olovkama, izgužvala je svesku sa domaćim iz matematike, a na kraju je i rukav jakne zapeo o rajsferšlus. Svi su već ušli u učionice kad je shvatila da novčanika stvarno nema, ali je opet spustila ranac na fudbalski teren i izvukla sve knjige iz njega. Nema ga, pa nema!

– Mala, šta radiš tu, zvonilo je za početak časa! – viknuo je školski domar nalakćen na metlu.

Mila se podigla brzo sa betona, vratila knjige u ranac i utrčala u školu. Ona nije bila plačljivica, umela je čak i da se potuče, ali je dok se pela uz stepenice shvatila da joj je lice potpuno mokro od suza. Na vratima učionice ju je sačekala Maja:

 – I? Jesi li ga našla?

– Nisam – promucala je i prošla pored nje do svoje klupe.

– Nemoj da plačeš, Mila, je l’ ti trebaju pare za užinu? Evo ja ću da ti dam! – rekao je Marko.

– Šta je izgubila? Novčanik? Idi, bre, Mila, toliko plakanje za novčanik! Ja mislila izgubila si mobilni! – razgalamila se Jelena.

Mobilni! Svi mobilni telefoni ovog sveta ne vrede kao taj novčanik, pomislila je Mila. Bio je mali i četvrtast, sa izvezenim šarenim leptirom na prednjoj strani. Unutra imao tri pregrade i u trenutku kad ga je izgubila: 20 dinara od užine i mamina slika. Mama na toj slici nosi plavi džemper, osmeh i lokne. Tata kaže da je tu imala 25 godina, tačno sedam manje od onog dana kad joj je poklonila novčanik. Bila je to Milina omiljena fotografija. Malo zbog toga što je znala da je tu mama nosi u stomaku, a mnogo zbog osmeha i kovrdži.

Kad je pošla u četvrti razred, mama se razbolela.

Prvo su nestale lokne, pa osmeh, pa mama.

Mili je objasnila kako mora u bolnicu, na hitnu operaciju, pa na dug oporavak. Posete – zabranjene. Nije je videla mesec dana. Samo na toj slici u novčaniku. Druge fotografije u kući jednostavno nisu bile dovoljno mama.

Foto: Unsplash.com

Prvi čas je bila matematika, radili su množenje i deljenje, a Mila je osećala kako se i sama deli na te činioce do najsitinijeg količnika na svetu. Gledala je u drugove i drugarice i nije joj bilo jasno: kako oni ne znaju koliko su srećni što ih je mama sinoć ušuškala u krevet ili gurkala jutros da operu zube, obuku se i krenu u školu. Učiteljica bi je s vremena na vreme pogledala, ali je ona sklanjala pogled. Nije mogla da objašnjava. A šta i da kaže?! Moja mama je bolesna i možda nikad ne ozdravi?

Na prvom odmoru joj je prišla i pitala je li sve u redu. Sve je u redu, učiteljice.

Sve je u redu. Mislila je. Nema veze za sliku, tešila se. Biće ona dobro i bez novčanika, hrabrila se. Sva sreća pa Miloš nije došao u školu. Samo njemu je rekla za sliku i mamu. Samo on je stvarno znao šta taj novčanik znači. Drugi bi se smejali da im je ispričala kako svakog jutra i svake večeri otvori novčanik da vidi mamu. Drugi bi se rugali kad bi znali kako je sklopila dogovor sa samom sobom: sve dok se mama u novčaniku smeje, postoje šanse da će da se vrati kući. Da ozdravi.

Miloš se nije smejao. Miloš je zagrlio i rekao: „Naravno da će se vratiti. Hoćeš da idemo na tobogan ispred zgrade sad?“

Taj tobogan je bio garancija jednog prijateljstva.

Drugi i treći čas je bilo likovno. Mazali su neko cveće vodenim bojicama. Ona je crtala leptira i mislila kako bi bolje bilo da Miloš nema temperaturu i da je došao u školu, samo da joj kaže kako će zajedno potražiti novčanik i da se ne brine. Više nije plakala.

Veliki odmor je provela u učionici, u tišini. Gledala je u pertle i setila se kako je mama učila da ih veže na mašnicu. Na tabli je stajao oktobarski datum i ona je računala koliko još ima do maminog rođendana. Jedna, dve, tri nedelje i 36. rođendan. Napraviće tortu sama! Staviće svećice. Pomoći će joj da ih oduva. Ako dođe kući. Kad dođe, ispravila je samu sebe i stisnula oči.

Neću više da plačem. Rekla je na glas.

Posle toga, časovi su samo prolazili, a ona je ćutala i čekala zvono za kraj. Žurila je kući iako nije znala šta sad tamo da radi. Na igralištu ispred zgrade, na klupici pored tobogana čekao je Miloš. U ruci je držao mali četvrtasti novčanik sa izvezenim šarenim leptirom.

– Hej, vidi šta sam našao na ulazu u zgradu!