Nakon teksta o izjavi modne blogerke Zorane Jovanović, koji sam napisala zapanjena onim što je izjavila. naletela sam na još nekoliko komentara koji su me jednako zapanjili, a koji su se mahom vrteli oko toga da je “žena ženi najveći vuk”.
Ja sam Zorani vuk, a ne Zorana 800 hiljada devojčica koje je prate.
U mene je uperen prst, jer sam se “usudila” da komentarišem njenu izjavu.
Ja sam odjednom postala pretnja i rušilac slobode govora, a ne njena izjava, jer “devojčice imaju roditelje koji treba da sankcionišu šta dete gleda”.
Ovo me ne čudi, jer naš narod je oduvek voleo da stane na stranu “žrtve” što je Zorana nekako veštački postala jer je njena izjava porodila na desetine tekstova koji se bave tom njenom izjavom.
Mi smo pogubljeni u feminizmu, u tradicionalizmu, patrijarhatu, prilivima zapada, u slobodama koje su nam date, ne znamo kud i kako sa svim tim. Zaostavštinom i pristiglim trendovima.
U tom haosu, zaboravili smo na odgovornost koja uvek krepava kad čovek počne bahato da koristi slobodu, ne znajući gde je granica, ona najvažnija, moralna, ljudska.
Sloboda medija donela nam je rijalti programe, a rijaliti programi doneli su nam promiskuitet, a promiskuitet nam je doneo veličanje kurva bande, a kurva banda je dobila prostor da kaže svoje mišljenje javno, bez cenzure, jer živele slobode! Kada se pojavi neko da kaže ili napiše “čekajte, ovo nije normalno i zdravo” odjednom on postaje tiranin koji guši slobode koje su svakom date. Postaje vuk, postaje zli jezik, savetuje mu se “imaš daljinski pa prebaci!” ili “svako ima pravo na svoje mišljenje”.
Ima, to smo do sada nebrojeno puta videli i uglavnom je oslobođeno minimuma potrebne odgovornosti.
Recimo, to što si kupio stan, ne znači da nemaš odgovornost prema svojim komšijama i da možeš da hodaš u klompama i praviš žurku svako drugo veče do 2 ujutru.
To što voliš brzu vožnju, ne znači da nemaš odgovornost prema autu iza ili ispred sebe, možda je dete unutra, majka kraj njega, baba, deda… To su životi.
To što si kupio halu u sred naselja, država ti dozvolila, da u njoj proizvodiš plastiku, ne znači da nemaš odgovornost prema ljudima koji oko fabrike žive i udišu dim topljenja plastike.
To što ti je lekarska plata niska, ne znači da nemaš odgovornost prema pacijentu koji sedi preko puta tebe.
To što čuješ da muž tuče ženu, ne znači da nemaš odgovornost za ono što si čuo.
To što vidiš nečije dete da duva lepak iz kese, ne znači da nemaš odgovornost za ono što si video (jer “roditelji nek ga sankcionišu i usmeravaju”)
To što imaš svoj medij, ne znači da nemaš odgovornost u pogledu sadržaja koji emituješ (jer “jedino merilo kvaliteta su klikovi i gledanosti, ako im se ne dopada, nek prebace”)
To što si gazda, ne znači da nemaš odgovornost prema svojim radnicima, pa ginu jer nisi obezbedio adekvatnu zaštitu na radu.
To što si bloger ili blogerka, ne znači da nemaš odgovornost prema onome što pišeš, emituješ, savetuješ na stotine hiljada dečaka i devojčica koji te prate.
…
Ali, niko više ne želi da preuzme odgovornost jer ona zahteva da sebe bar malo sputaš u nečemu, da se zaustaviš, da se mućne glava, da se ponekad povuče granica, da se malo bolje pogleda, oslušne, shvati i oseti drugi čovek. Niko ne želi da razmišlja o posledicama, jer svi imamo slobodu da radimo i kažemo i živimo kako nam je volja.
Mi trenutno na snazi imamo jednaku slobodu i za promiskuitet i za moral, za lopovluk i poštenje, za trud i laktanje, za pamet i glupost, za kurvanje i čast.
Ovo ne vodi u demokratiju, već u totalnu anarhiju u kojoj nije najvažnije da li je “žena ženi vuk” (oduvek bila, nekad uz kafu, danas na mrežama). Ovim se samo skreće sa teme i to na način da svako ko pozove na odgovornost postaje vuk, dok se Zorana smeje iza ekrana, jer smo joj povećali broj pratilaca za bar hiljadu.
Ja sam noć. Ja sam ljubav. Ja sam drvo koje hoće iz zemlje. Ja sam ptica u oblaku. Ja sam novozelandski vazduh. Ja sam iz vremena koje ti nije poznato.
