najnovijeNaslovna vijestO ljudimaO životu

Nekad ne znam šta da kažem tebi koja se boriš sa C dijagnozom

Pre dva dana sam ti rekla, iskreno priznala – Ponekad ne znam šta bih ti rekla.

Nekad ne znam kako da započnem razgovor, nekad se bojim praznih reči, nekad se bojim da te ne umorim…

Tebe koja se boriš sa C dijagnozom…

Piše: Jasmina Gavrilov Dražić Redakcija

Nije ovo razlog da ti ne pišem. Ipak, iako se trudim, pišem ti mnogo ređe nego što pomislim na tebe…

Ali, ponekad se bojim da je moje „kako si“ isto kao i stotine drugih „kako si“ koje, sigurna sam, svakodnevno dobijaš. Znam i da te to čuveno „kako si“ možda najviše pitaju ljudi koje zapravo baš briga da li si dobro.

A nas, koji te volimo, priznajem ti – nekada je strah da te pitamo to… Strah nas je jer se bojimo onoga što ćemo čuti… Strah nas je da čujemo da nisi dobro, jer ne želimo da to potraje. Bojimo se da nećemo moći dovoljno da učinimo da ti budeš dobro, iako to silno, silno  želimo…

Priznaću ti i da ponekad mi, tvoje žene, jedna drugu pitamo „Kako je A?“. Jer je nekad lakše čuti odgovor iz druge ruke…

Ponekad bih htela da ti pišem, ali ne znam da li te razgovor umara… Brinem se da li ti je teško da buljiš u ekran dok mi kucaš smajliće i smeješ se na moje neke glupe fore… Pitam se da li ti je naporno čak i dok držiš mobitel u ruci…

I ne volim kada ti kukam zbog gužve u prevozu i dugih sastanaka na poslu… Onda se osećam užasno jer mi takve stvari idu na živce, a najviše bih volela da je kašnjenje autobusa jedina briga o kojoj ti brineš.

A bilo bi idealno da je ljubav neka opipljiva energija koja se oseti i vidi… Da ti je mogu poslati baš u tim trenucima kada ne znam šta da ti kažem. Da dođe do tebe kroz ove kilometre i države koje nas dele i da znaš da mislim na tebe čak i kada ne znam koji bih ti glupu foru preko fejsa poslala.

I tek sada vidim koliko reči nekada mogu biti prazne… I koliko često ne mogu da pogode suštinu. I trudim se da ti ne govorim da si ti naš heroj, jer znam da se ne osećaš tako.

Ne, jer ima mnogo dana kada umor i mučnina pobede tvoje telo…

Kada se boriš sa metalnim ukusom hemoterapije dok u ogledalu pokušavaš da prihvatiš drugačiji izgled svog tela.

Kada se osećaš slomljeno dok stojiš oči u oči sa svim svojim slabostima, snagom, smrtnošću…

I zato jedva čekam dan kada ću te videti, pomsiliti kako pojednako lepa i sa potpuno obrijanom kosom. Pogledati ti u oči i videti svu snagu koja je u tebi. Tada nam reći neće biti potrebne.

Zagrliću te i znaćeš – da te volimo i da ćeš pobediti.  

„Za AM i sve lavice koje se bore i koje će pobediti!“

 

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije