Nas neće ubiti ni ratovi ni rakovi nego neznanje

Ono kojem se opiremo i ne dozvoljavamo da se prilepi za nas i prati nas svuda.

Ono koje odbijamo, jer mislimo da nam ne treba i da mi to sve znamo.

A ne znamo.

Jer danas i dalje mislimo da neke stvari, mnoge stvari, sve stvari znamo, a onda delima demantujemo same sebe.

Znate ono kad neko kaže da jeste to tako, pa doda ono čuveno ALI.

E taj veznik govori više od svega onoga izgovorenog pre njega.

Znate onu situaciju kad vidite njih dvoje, lepi, mladi, zgodni, pa smo ubeđeni da su sretni, jer nemaju ni jedan razlog da to ne budu. Mi mislimo da znamo to.

U 21. veku kada rak grlića maternice odnosi na desetine hiljada ženskih života samo u Europi, žene i dalje ne znaju gde im se tačno nalazi taj grlić, kako je okrenut, a ni da bilo šta stavljeno u vaginu ne može da se izgubi tamo negde u dubine i širine.

I dalje se ponašamo kao da ne znamo da tzv. prekinuti snošaj nije metoda kontracepcije.

Možda je tako lakše, kad ne znaš.

Ili je lakše kad znaš, a praviš se da ne znaš?

Kad znaš, a kažeš da ne znaš?

Ili kad znaš, ali biraš da se ne ponašaš u skladu s tim?

To su sve neki hodnici znanja.

Po njima lutamo i zalutamo.

I ne treba nikoga ismijavati jer nešto ne zna, čak ni ako eto mi smatramo da u tim godinama i sa tim obrazovanjem tu neku stvar treba da zna.

Ukazati – da. Osuditi – ne.

Puno toga ne znamo.

Ne znamo se boriti sa svojim, ali i tuđim demonima.

Ne znamo sagledati stvari iz svih uglova i doneti odluku najbolju za nas

Često ne znamo koliko ne znamo.

Dešava se da ne znamo proceniti kada treba ruku da pružimo, da pomazimo, zagrlimo, privučemo, pa usled tog neznanja odlučimo da udarimo i/ili odgurnemo.

Ne znamo koliko mogu da bole neopipljive stvari.

Ne znamo šta kaže struka, pa donosimo onako proizvoljne, naše zaključke, neutemeljene.

Ne znamo da postoje naizgled nespojive stvari i da mogu biti i pametna i zanimljiva i gledati reality show.

Ne znamo da ona koja ima rak može i da se sredi i našminka i izgleda ‘kao da ga nema’.

Neće nas ubiti ni ratovi ni rakovi. Nas će ubiti neznanje.

Znate ono neznanje koje je vekovima osuđivalo ženu što ‘nije u stanju’ da rodi muško, kao da od nje to zavisi.

Sigurna sam da znate i za ono neznanje koje se tiče neprihvatanja nekog saznanja, a isključivo zbog sopstvene nemoći da se nosi s tim nečim.

Sme li neznanje da bude opravdanje?

Začeta sam, nošena i odrasla u duvanskom dimu. Nisam mogla da biram, nisam mogla da izađem, nisam mogla da se oduprem, nisam mogla ništa. Mogla sam i morala sam da preživim u tim uslovima. Moji roditelji nisu znali da je to štetno za mene. Mogu li da ih smatram odgovornima za posledice koje su mi naneli takvim ponašanjem, ponašanjem koje je rezultat neznanja? A možda su znali, sumnjali, pretpostavljali, ali bolela ih patka? Teške su to teme.

Svašta znamo, ali svašta i ne znamo.

Pre 15ak godina jedna je curica krenula u školu, ali sama je bila u razredu, jer su se roditelji ostale dece protivili tome da njihova deca budu blizu nje. Jer je ona HIV pozitivna. Školski primer neznanja. Ali čak i nakon informiranja, roditelji ostaju pri svome.

Znamo šta je ajlajner, ali da pomognemo epileptičaru baš i ne znamo. Ja znam da reč epileptičar nije politički korektna, jer ne treba osobu definirati spram njene dijagnoze ili druge osobine, ali sam upravo izabrala tu reč upotrebiti.

I tako u koprcanju života ostajemo neznalice često se ne trudeći da naučimo, savladamo, sagledamo, otvorimo, proširimo – um, srce i sve ostalo vidljivo i nevidljivo.

‘Neznalica’ čak nema ni rod. I ona je neznalica i on je neznalica. To isto nešto govori.

Ko (nam) je kriv za sve to?!