Ljudski odnosinajnovijePorodicaŽivot

Godinu dana posle: Majka Marije Ćurčić o sprezi suicida, medija, mentalnog zdravlja, klabinga i podrške

Na kraju ne toliko prohladnog dana za prvu polovinu novembra, Anne Marie Ćurčić je planirala da sa svojom porodicom ode do bioskopa.

Ona, njen muž i dve ćerke, Jelena i Marija, trebalo je da gledaju film „Boemska rapsodija“, koji se 2018. davao u bioskopima.

Redakcija

noizz.rs

Njenoj mlađoj ćerki Jeleni, koja je u to vreme bila srednjoškolski maturant, počele su pripreme za fakultet, što ju je omelo u tome da plan porodičnog odlaska u bioskop sprovede u delo.

„Tada sam Mariji pustila poruku: ’ Hej, šta misliš da odložimo to da bi i Jelena mogla da ide?’“, rekla mi je Anne Marie dok smo ispijali kafu, možda simbolično, ispred Doma sindikata. Bila je staložena, govorila je brzo, baš kao što se dešava nama koji smo proveli tolike godine u novinarstvu.

Misli nam često ne drže mesto i moramo da ih se oslobodimo brže nego što govorimo, pa zamuckujemo i zastajkujemo dok otvaramo prostor za nove misli. Anne Marie u tome nije ništa drugačija od mene. Ali na njenu poruku ćerki ovoga puta nije bilo odgovora.

I kada imate osamostaljeno dvadesetpetogodišnje dete koje aktivno učestvuje u gradskom životu, ovo nije ništa neuobičajeno. „Dogovor je bio da svo četvoro idemo na film, jer ga svi volimo. Imamo i neke porodične fotografije na kojima smo rekreirali legendarni kaver njihovog singla sa četiri glave“, nastavlja Anne Marie dok pali cigaretu i sipa hladno mleko u svoj espreso.

Održavala je jak i stabilan kontakt očima što nije neuobičajeno za nekoga ko je karijeru proveo u redakcijama vesti, naviknut na brojne sagovornike. Ako ništa, to je sve barem deo profesionalne deformacije, a u ovom slučaju je, svakako, prednost.

„Nije mi odgovorila na poruku. I nisam se uzbudila oko toga, jer bože moj, to je kod Marije bilo normalno da na poruku odgovori nakon xy sati. Čućemo se posle.“

Sve je dobilo nešto ozbiljniju notu nakon sledeća dva poziva. „U nekom trenutku, oko 17:30 me zvala njena prijateljica da me pita da li smo se čule. Onda me s istim pitanjem zvao i njen bivši dečko. Tada smo nas dvoje, muž i ja, bili kod kuće. Znam da je radila prethodne večeri i da je možda otišla na neki after ili ko zna koju je kombinaciju imala. Onda smo, čisto reda radi, bili u fazonu da skoknemo do nje.

Ključ nismo imali, ali je Marija živela u stanu naše koleginice, pa smo računali da ćemo se snaći. Kada smo krenuli, Jelena je usput završila sa obavezama, pa smo pokupili i nju i otišli do Marijinog stana. Na svu sreću interfon nam nije bio problem, jer je neko izlazio baš u trenutku kada smo dolazili i ostavio je otvorena vrata od zgrade, pa smo mi ušli unutra.“

Kada su stigli do vrata i zvonili, niko nije odgovarao. Zvonili su opet, isti rezultat. Nakon još jednog zvona, tišina je postala glasna. Potom je došao Marijin tadašnji dečko koji je uspeo da locira njen telefon od kojeg se nikada nije odvajala. „Briga je počela onog trenutka kada smo ukapirali da je njen telefon u stanu, ali to i dalje nije bilo ništa posebno. Nije nam ni na kraj pameti bilo šta se dešava. Čudna je to situacija, ali bože moj.“

Horor, zapravo, počinje kada se oni nalaze pred zaključanim vratima bez ključa i ne mogu da uđu. „Zvala sam tu drugaricu, koleginicu, koja je vlasnik stana, ali nije imala predstavu gde joj je rezervni ključ. Đorđe i ja smo odmah pozvali policiju. Nakon nešto više od pola sata su došli i oni. Prvo smo im objasnili o čemu se radi, ali su nam rekli da to nije u njihovoj nadležnosti. Rekli su nam da moramo da zovemo predsednika skupštine stanara i još jednog svedoka i da obijemo vrata. Bili su pristojni i ljubazni prema nama.“

Dok su stajali u hodniku i dok se celokupna stvar produžavala u nedogled, niko od njih još uvek nije ni slutio šta se dešava. Komšinica im je otvorila vrata i primila ih unutra da malo odmore dok se ne pojavi bravar i dok se celokupna stvar ne završi.

“Potom je došla Marijina najbolja drugarica, dok je Marijin bivši dečko sve vreme bio tu. Kada je najzad došao i bravar, mislili smo da će cela stvar ubrzo biti gotova.“ Ali brava se pokazala teškom za obijanje. Majstor je na njoj polomio jednu burgiju, pa je počeo da obija drugom.

„Obijanje brave je potrajalo dobrih sat i po vremena. Sigurno je sat i po otvarao vrata i polako smo ušli u noć“, nastavljala je da mi priča Anne Marie, brzo, tečno, rutinski, kao da čita neku vest ili bilo šta što je, zapravo, na svaki mogući način emotivno udaljeno od stvarnosti.

„Na svakakve načine smo se dovijali kako bismo mogli da uđemo unutra. Kako je stan u potkrovlju, razmišljali smo da li bismo mogli da uđemo u stan preko krova.“ Dok se to dešavalo, u međuvremenu je ta dobra komšinica pričala o Mariji kao divnoj stanarki koju je videla dan ranije i o tome kako joj je dolazio neki majstor. „Znam da je trebalo da dođe majstor da popravi, tipa vodokotlić. Ona je predložila da probamo preko terase ili krova, ali smo od toga odustali, jer se plašim da bi tragedija bila mnogo veća. Na kraju je bravar, ipak, uspeo da obije vrata.

Prvi put otkako smo počeli razgovor se desila mala stanka. Anne Marie je usporila, učestalije je zamuckivala. Na površini njenog lica je počela da se pomalja stvarnost koju živi svakoga dana. Ja sam ćutao, a ona je, sada vidno otežano, nastavila: „Đole je bio prvi, ja sam stajala iza njega. Odškrinuo je vrata.”

Nakon tog trenutka, njihovi životi su bili promenjeni zauvek.

Duga pauza. Trudio sam se da mi držanje ne odaje nikakve znakove, trudio sam se da budem u što neutralnijoj poziciji. Ne znam da li sam u tome uspeo. Anne Marie je nastavila. Njen glas i njeno lice su sada već otkrivali pukotine koje iza njih stoje. Pokazivali su živote koji su prešli tačku bez povratka u kojima je malo šta ostalo, ako išta i jeste. Prikazivali su svu prazninu, sav besmisao svakodnevnog života koji od sada za njih postoji samo da bi ih podsećao na tragediju sa kojom teško da ikada dođe do konačnog pomirenja.

„I ti sada treba da preživiš sve to. Iskreno, najviše volim trenutak neposredno pred buđenje, kada još uvek nisam svesna, jer je to jedini trenutak kada imam nekakav mir. Čim mozak počne da funkcioniše, ja znam šta živim. Ja više nisam ja. Niko od nas nije ono što je bio do tog 11. novembra. Imam utisak da ti to menja strukturu koštane srži. Menja ti ritam sinapse.“

Nakon što su otišli iz te zgrade zvali su policiju, a u međuvremenu je proticalo vreme teško kao olovo. “Prvo policija, pa dok stigne hitna pomoć, pa dok se završi ta papirologija. Mi smo odande izašli oko dva ujutro. Odatle smo izašli kao zombiji, sve smo radili mehanički.

Došli smo kući i legli smo svi zajedno u krevet. Oni su (muž i ćerka) vremenom nekako i zaspali, ali ja nisam. Mozak samo što mi nije eksplodirao. Ti zapravo i ne možeš da razumeš šta se dešava. Tvoj mozak kao sve zna, ali evo godina je prošla, a ja sam emotivno i dalje u stanju šoka.

Kažu da proces žalovanja ima svoje faze, ali ja stalno imam utisak da je ona tu. Da je u putu negde, da će sada da dođe. Tu je. Očigledno je da znam šta se desilo, ali je do te mere… Kako da se nosiš sa time? Kako da prihvatiš? Da je bilo nekih naznaka, da je bila depresivna, da je bilo nešto… Ne bi ni tada bilo okej, ali taj čin se toliko kosi sa time što Marija jeste. I ja odgovor na to pitanje nemam, niti ću ga ikada imati.“

Podrška koju je Jelena imala od svojih drugara u narednim nedeljama je neizmeriva. Ona pokazuje pravu snagu društva, našeg okruženja i važnosti da se nađemo u najtežim trenucima kada su naši bližnji pogođeni velikom tragedijom. „Marijine najbolje drugarice, njih četiri, nisu nam izlazile iz kuće. Đole i ja sada imamo… Znaš koliko dece? To su divni ljudi, divna ljudska bića. Ako su već tako divna, hajde da ih sačuvamo.

Hajde da im pomognemo da ih sačuvamo da opstanu u ovom šizofrenom svetu. Mi nismo ni svesni na koliko nivoa smo okruženi nasiljem, a uz to mediji, tabloidi… Teraju te da se zapitaš da li je cilj stvoriti nekrofilnu naciju. Da li postoji neki svestan plan da se nikada ne pitamo kakav nam je kvalitet života? Da budemo zahvalni što smo uopšte živi i što nismo tema tabloida i tabloidnih naslova.

To što nismo mrtvi, ne znači da smo živi.

Ne postoji sistem podrške, ne samo u slučajevimo poput suicida, već i sa porodicama, bližnjima, prijateljima koji su svi doživeli traume. Ne postoji podrška za ljude koji se bore sa anksioznošću, depresijom. A pritom niko ne radi ništa na edukaciji. „Emocije su zdrave, bilo da su negativne ili pozitivne. Ako sam u bedaku danas, ne znači nužno da sam u depresiji. Ja mogu da završim tri kursa i da za šest meseci otvorim usluge savetovališta i psihoterapeuta, a da nemam blage veze ni sa čim. Ništa od toga nije zakonski regulisano.“ I što je najgore od svega, procedura da stigneš do profesionalca koji tačno ume da odgovori na tvoje potrebe je do te mere komplikovana da je pravo čudo ukoliko ga uopšte i pronađeš.

„Evo, baš skoro mi se desilo da je poznanik jedne moje poznanice pokušao suicid“, nastavila je Anne Marie, ali ovoga puta sa određenom srdžbom. Tugu i bol sa njenog lica je prekrio veo besa. Tuga i bes, pomislio sam, tuga i bes. Dve emocije koje idu ruku pod ruku sa životom Srbiji i toliko je to uobičajena kombinacija da je poražavajuće.

Kao da smo sa tim emocijama uspeli da pređemo na ti. „Srećom, ta osoba nije uspela i završila je na jednoj od dežurnih klinika. Otpuštena je uz preporuku, naravno, da ide na terapiju. Tokom boravka u bolnici, ta osoba je zvala svoj dom zdravlja želeći da rezerviše prvi slobodan termin kod psihijatra, psihologa, koga god.

Rekli su joj da nema slobodnih termina i da se javi za mesec dana. Otpuštena je iz bolnice, osoba u krizi je prepuštena samoj sebi. Još ako nemaš kinte za privatnike… Čak i da imaš, pitanje je kod koga, kada, kako i šta.“ Oboje zaključujemo – teško je.

Njena priča, zapravo, ovde i počinje. „Ja sam za sebe radila i otvorila grupu na fejsbuku pod nazivom ’Za tebe, važno je’ i bila sam i ostala šokirana porukama koje primam. Ljudi mi se javljaju sa pitanjima, ne znaju gde treba da idu. I to ne u malim sredinama, već u gradovima, u Beogradu, ljudi ne znaju kome treba da se jave. Pitaju me da im preporučim šta da rade – ja! Struka se ne vidi, nema je.“

Nacionalna strategija od 2007. do 2017. godine je završena. Mi smo dve godine bez nacionalne strategije za prevenciju suicida. Premijerka Brnabić je početkom godine rekla da će nova strategija biti gotova do kraja februara, a potom je ta odluka odložena za maj.

Nedavno je najavila do će to biti kraj oktobra. „A ja sam danas pričala sa direktorkom bolnice ’Laza Lazarević’ koji su mi rekli da su oni svoje završili i da nemaju pojma šta se dešava i zašto se odlaže donošenje nacionalne strategije. Kada pričaš sa strukom, oni nemaju pojma šta sadrži ta nacionalna strategija, kakvi su akcioni planovi.“

Britanci sledeće godine uvode mentalno zdravlje kao obavezan predmet. U Americi je to odavno rešeno na nivou učitelja, nastavnika, profesora. Deca se mentalnom zdravlju uče od vrtića. Pored toga moraju da se edukuju roditelji, celo društvo. A čiji je to posao?

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije