Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Tuga ide pored mene, a život u meni

Možda to nije zdrav pristup što se pravim ponekad da ne postoji sve to što je pored. Što se pravim da neke ljude nisam sahranila. Što zaboravljam da su neki ljudi ponekad umeli da sahrane mene.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

Prošle nedelje, pet dana pošto je umrla moja baka, četvorogodišnji dečak, moj mali komšija Toni prekinuo je jurnjavu za macama sa mojom decom, zastao, pogledao me pravo u oči i rekao:

– Meni je umro deda. On više nije sa nama. – napravila sam se da ne vidim grč na licu njegove bake.

– Znam, zlato, ali kako to misliš nije više sa nama? Sa  nama je, samo što više ne živi u tvojoj kući. On je tu. Pored tebe. Čuva te.

– Da, on je na nebu. Sad je zvezdica i gleda me. – rekao je ponosno.

Lice mu je bilo nasmejano, ali su me ozbiljne oči i dalje netremice gledale, kao da želi da proveri da li je tačno to što je rekao. Jer ja sam velika, trebalo bi da znam takve stvari, zar ne?

U stvari, nemamo mi pojma. Samo nalazimo načine da preživimo tuge u nama.

Oduvek pričam kako nemam taj luksuz da budem tužna, ali bilo je dana, nekada davno, kad sam dopuštala da me preplavi taj talas, da me potopi. Ne kao neko veliko duboko more, ne! Samo kao voda, mirna tiha, i to tako da sam samo nekoliko santimetara ispod njene površine. Vidim da mogu da izronim, a ne mogu. Pa sam čekala da prodišem, da dignem glavu, da udahnem. U tom čekanju postajala sam gorka, teška, sve teža, bilo mi je teško da vidim stvari jasno.

Izvor: Unsplash.com

Kasnije, mnogo kasnije, još malo pa sada, shvatila sam da nekad mora i tako. Da je dobro tako sve dok ne ostaneš ispod, dole, godinama. Mada, i danima je mnogo.

– Znaš onu priču o belom papiru sa crnom tačkom na sredini? Kad su studenti dobili zadatak da opišu šta vide na papiru, pa svi odreda pisali o toj tački, a niko se nije setio da vidi belinu? E to je stvarno ovaj život sada. Pogledaj nas! Svi naši prijatelji rade isto. Vide crnu tačku, vide problem, a ono okolo, život okolo, to ne vide.

– Znam, ja sam takav. Kad me nešto muči, celog me obuzme.

– Ja nisam takva, ne mogu da budem takva. Previše je tužno i teško.

– Ljudima je teško da vide to tvoje belo. Teško je odupreti se.

Čudno je to. Kad se odupreš, ljudima koji vide samo svoju crnu tačku redovno promiče da se možda nešto i na tvom papiru crni. Da to što se smeješ uopšte nije garancija toga da si bez problema. U stvari, pokazalo se u mom nevelikom životu da su se uvek najviše smejali oni koji su belinu imali samo u ćoškovima. Koji skoro nisu imali gde da mrdnu od problema. Ali su se smejali, osmehom satirali svoju crnu tačku.

Ne znam kako, desilo se nešto i naučila sam da vidim belinu i pored te crne tačke. Kao da nešto pukne u meni, napravi se pukotina i iscuri napolje – tuga, bes, gnev, ogorčenost. Šta god da osetim. Iscuri, uspravi se i pogleda me u oči. Nekad taj pogled kratko traje, klimnemo jedno drugom glavom i krenemo putem zajedno to osećanje i ja. Nekad i ne primetim kad izađe iz mene, kad se pridigne i počne da me prati, tek, idemo zajedno. Usput ćaskamo, zavodimo se, navodimo, izbegavamo, ponekad zagrlimo. To su sve one slike koje odjednom počnu da izranjaju niodkuda u glavi. Nije niodkuda – tu je, odatle je. Pored mene. Pored.

Ne puštam je više unutra.

Možda to nije zdrav pristup što se pravim ponekad da ne postoji sve to što je pored. Što se pravim da neke ljude nisam sahranila. Što zaboravljam da su neki ljudi ponekad umeli da sahrane mene. Što zažmurim na ogovaranja. Na tuđe izmišljotine. Na bedu i siromaštvo. Što dopuštam sebi da budem srećna kad toliko ljudi oko mene nije. Ali ja nisam srećna samo za sebe. Pored mene koračaju svi oni prekiniti životi. Svi oni koje drugačije više ne mogu da sretnem. Koji su sad zvezdice na nebu kao što kaže Toni.

Možda stvarno nije dobro što dopuštam da me sve to prati.  Ali samo tako, dok tuga ide pored mene samo tako ima dovoljno mesta za svu onu belinu. Za Kalinin osmeh. Za Lazareve rupice na obrazima. Za Žmuove ruke koje me obgrle kao da sam violončelo u Balaševićevoj pesmi. Samo tako ima mesta za srećnu mene.

Samo tako ima mesta za život. A treba živeti, zar ne? Zasijati u životu sada, kao što ćemo posle, u nečijem srcu ili na nebu.

Možda.

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije