Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Marija Ratković: Kao da imam čemu da se radujem

Drugarica mi kaže, “Videćeš, desiće se toliko ružnih stvari da će ti ovo sad delovati kao pesma havaja”. Šta da kažem, sve je gore i gore.

Redakcija

Foto: Sever Zolak, privatna arhiva

Bila je noć pred dodelu nagrada. Sedela sam na krevetu i pokušavala da nađem neki film ili seriju da gledam. Ne znam zašto pustila sam film Seksigrad. U stvari znam  – to je zato što ga nikad nisam gledala. Setila sam se prve epizode, setila sam se jednog hrvatskog Cosmopolitena koji smo čitale – nekoliko nas tinejdžerki, drugarica. Prošlo je 20 godina od tad, manje više živim taj život, nikad nemam para, imam kompjuter i kuckam za pare. Pametni podrugljivo kažu Keri Bredšo, neko se smeje – a ja se sećam da sam tad prvi put čula reč copywriter, u knjizi Kendas Bušnel ima jedna junakinja koja neće da živi u predgrađu neće da prestane da puši, vodi ljubav s gradom, žena flaneur/flaneuese ili nešto slično. Dvadeset godina kasnije gledam kako li će da se uda Keri, mislim se – nikako Keri i onda se rasplačem. Kao da me je izdala Keri, kao da sam verovala u bajku o nekoj nezavisnoj ženi, nešto što ne postoji.

 

Nemam sindom uljeza, iskreno mislim da zaslužujem sve nagrade ovog sveta. Ali osećam se bedno jer živim nedovoljno uspešno za jednu uspešnu ženu, mora to mnogo bolje, hoču više hoću bolje jpš hoću sve. Zamišljala sam se u Njujoruku u svilenoj spavaćici da se valjuškam minimum, a ne da u nekom dupetu planete gledam serije i mrvim po krevetu i dopisujem se sa drugaricama.

 

U tom trenutku nju ispali dečko i ona ostane sama s buketom cveća. Drugarica piše “ja sam se raspala kad je on nju ispalio” ja pišem “meni je ovo posle svega kao pesma havaja”. Možda zbog Keri, više zbog sebe puknem. Zamišljam hiljade devojaka koje plaču jer je on nju napustio pred venčanje, zamišljam sebe koja sam odlagala hemoterapiju samo da bi ga sačekala, jebote zašto sve mora da bude gore u životu nego u filmu. Zašto u filmu svi momci podržavaju svoje devojke a u životu te varaju kad odeš da rodiš dete, kada imaš rak. Gledam sve te srećne bolesne žene u knjigama i filmu, razmišljam o svojim odvratnim izborima i ružnim danima, o tome kako sam prsla, kako ne mogu, ne umem da se povratim, kako još nisam renovirala kupatilo, kako sam nezaposlena a zima će i ne teče mi staž, kako nemam mogućnost za invalidsku penziju a ako uzmem invalidsku penziju onda nikad neću moći da usvojim dete jer koji će kurac detetu majka invalidna ili penzionerka, neka ta spirala očaja i velikih očekivanja. Razmišljam kako sam nezahvalna, hej jebote život je čudo čak i kada u gradu upoznaš devojku koja se jebala sa tvojim dečkom dok si ti plakala što porno glumica bolje puši kurac i što sebe ne želiš nikom jer ne možeš da rodiš dete, što ne znam da li želim dete, imam li para za to, da li mogu da živim bez deteta i hoću li ikad imati seks, ili prosto plačem bez razloga iz čista mira iako sam odrasla. Bilo je jedanaest sati i pozvala sam mamu. Možda tako izgleda nervni slom ili poslednji poziv u pomoć.

 

Rekla sam joj “Mama, boli me”. Priznajem nisam razmišljala kako izgleda kada te ćerka pozove u sred noći da ti kaže da je sve užasno. Rekla sam joj “Mama oni će meni da daju nagradu sutra, i ja treba da budem neki primer neki uzor nekome, a ja ne želim da iko bude kao ja”. Ona ćuti. “Mama, a šta ako sam sve pogrešila” i onda sam počela da plačem potpuno neutešno, glasno kao beba, kao da nemam krajnike.

 

Mama inače kaže da me je puno volela. Kaže da smo spavale zajedno da sam uvek spavala na njenoj desnoj strani. Gotovo da mogu da se setim kako sam je grlila i ležala na njenim golim grudima. Mama kaže da sam sve razumela, i da sam ponekad plakala ćuteći, samo suze, krupne ogromne suze. Sad sam prvi put plakala kako bebe plaču. Ona ćuti a ćutnja je nije napeta nego mirna kao da imam svo vreme ovog sveta. Kad sam se primirila i usporila pitam “Mama, a šta ako sam ja, ili ako si ti nešto pogrešila i sad je ovo zbog toga” ona ćuti. Stalno mislim da ja plačem jer je ona puno plakala kad sam bila u stomaku. Mislim šta ako sam ja tužna jer je ona bila tužna. Mislim sve neke gluposti. Pričam još više gluposti, pričam joj sve i ono što joj nikad nisam rekla jer se nikad nisam poveravala. Ne znam, možda sam se uplašila smrti ili da me ne poznaje i ne zna koliko je mutno, sve to u nama. Mislila sam šta ako me voli greškom ali me uopšte ne bi volela kad bi sve o meni znala. Skroz nepovezano sam pričala zbog čega sam sve besna, šta sam sve mislila da će biti bolje ili pravednije, šta mora da se promeni, pričam ko navijena kroz suze – kao ja mami tužim sve koji su me ikad povredili i koga sam ja sve povredila i stalno ponavljam da je teško i da me boli i da neću nikoga da volim više i jogunim se i neću ni da budem sama i hoću da me neko grli i voli neću da me laže i da mi govori ružne stvari, tako se nismo dogovorili, kažem i hoću da se jebem, iako je to potpuno nenormalno reći mami. Sigurno sam doživela nervni slom, pričala sam kao da nikad nisam pričala pre i da nikad neću moći da kažem posle.

 

Mama uglavnom kaže kako me je puno želela. Kako je uvek znala da će imati ćerku i da je znala da ću biti kao ja. Naravno da joj ništa ne verujem. Ali jednom sam pronašla puno maminih crteža. Uvek je crtala mlade žene ili devojčice kao mene, sa ogromnim očima, tad sam joj tek malo poverovala. Ali opet, možda nisam ispala kako se nadala.

 

Jednom mi je ispričala kako je bila toliko povređena i osramoćena, da je htela da skoči iz voza. Rekla mi je kako je bila tužna i kako je mislila da ne može da podnese. Posle mi je pričala kako je upoznala mog tatu i kako mu je rekla sve. I kako je on njoj rekao sve. Rekla mi je kako je iskrenost bitna. I da je neko tu i kad zna sve, da te zaštiti kad te boli. I rekla mi je kako želiš mnogo, a desi se malo od toga ali je to isto okej. Dve tri stvari koje želiš kad se ostvare. Onda je još pričala ne sećam se ja sam razmišljala nešto svoje. Zvuči odvratno ali odmaralo me je da samo priča bilo šta. Da zamišljam da sam mala i da čak ni ne razumem jezik, samo da je slušam kako priča. I onda mi je sinulo.

“Mama, znaš kako ja govorim stalno kako ti ništa ne znaš?” ona se zasmejala, jer je to stvarno bilo tačno. Napisala sam traktate o tome kako nema pojma da kuva, kako je neodlučna ili zaboravi pa prekuva jelo, kako nije vična baštovanstvu ili nekom posebnom zanatu i nije odgovorna ili preduzimljiva. “Mama, ali ti si me jedno naučila a to je najvažnije” i opet se zasmejala “Šta je najvažnije”, pitala je zainteresovano ali sam osetila blago nepoverenje u njenom glasu. “Ljubav, mama.” I dok sam zaustila da kažem, zagrcnula sam se od suza. Postalo mi je kristalno jasno da je možda baš tad kad je plakala u trudnoći ili posle kad je spavala sa mnom na ramenu, kad me je nosila ili gađala kupaćim gaćama, kad je klečala da mi se izvini iako sam dete ili kad me budila za školu, svaki put kad mi je poslužila užasan ručak ili je prekinula moju raspravu i rekla “dosta filozofije ajde da se spava” ona zapravo ulivala potpuno beskonačno poverenje u nju, njenu ljubav i u ceo svet. Hiljadu puta sam je uvredila i rasplakala, hiljadu puta sam plakala što sam je rasplakala, i naučila me je da i posle hiljaditog puta ima hiljadu i prvi, da ako se ručak propadne milion puta ja se nadam i milion i prvi put. I da se radujem dve tri stvari koje želim kad se ostvare. Istina, ima jedna zelena supa koju strava kuva. Zna da volim banane i maline. Prepričava mi tračeve iz života poznatih. Tom neznalačkom apsolutno beskonačnom ljubavlju izgradila me je u obliku jedne užasno patetične i potpuno nerazumne vere i nade. Ali nade koja produžava život. Nade zbog koje mi nekad kažu da sam nezrela ili naivna ili previše dobra. Nisam previše dobra, to je ionako nemoguće.

I ne znam zašto mi je bilo bolje. Sve je i dalje bilo užasno i ja sam i dalje bila užasno daleko od slike neke uspešne žene. Realno kada se tridesetsedmogodišnja žena razmaže po krevetu i zove mamu to apsolutno nije za ponos. Ali osećala sam se bolje, mnogo bolje nego da sam zapalila cigaretu ili nasula viski kao dive sa ekrana. Odvratno iskreno sam se prosula pred ženom koja me je rodila ali koja je toliko nemarna da neuspeh kao takav nikad nije ni konstatovala. Nije pokušavala da me uteši, nije mi davala drugu perspektivu, nije rekla ništa što se obično može čuti u tim situacijama, nije se ni rasplakala niti raspričala o sebi. Gotovo sam zapomagala o tome kako mi nedostaje i kako bih ja ovo ili ono a onda je rekla sa savršenom dikcijom i apsolutnim mirom u glasu “Marija, ti znaš da sam ja udata i živim u Šapcu, ne mogu stalno biti sa tobom”. Umesto da pomislim koliko me nervira što je tako prizemna ili da sam bedna što me je upravo i rođena majka otkačila, mislila sam kako je život zapravo strava jer postoje žene kao ona koje ne jebu dva posto razloge, neuspeh ili nagrade, razdvojenost, samoću, tugu ili bolest i koje vole potpuno nezavisno od toga da li sam tu, dete, žena ili pas, koje vole dušu, ideju o meni i sve ono što mogu biti bez obzira što sam često potpuno nepodnošljiva ili što je probudim u sred noći da plačem i pričam da je život težak iako možda objektivno i nije. I ta ljubav, upravo zato što je nezavisna i uporna, nesavršena i nemarna prema stvarnosti, čak i kada je neuzvraćena, ućutkana ili izvređana kao neuspešna, nedovoljna ili glupa, izgradila me je potpuno prema svom liku, da budem razmažena, da gunđam, plačem, da tražim, kukam ili da se žalim, da se opirem ali na dnu ipak umem da se nasmejem zamazana od suza. Da umem nešto i da dam. Skroz iskreno, kao da imam čemu da se radujem.

 

Sutra sam otišla da primim nagradu. Sutra mi je devojčica od sedamnaest godina iz malog grada napisala jedno dirljivo pismo u kome kaže da je njena poruka da nikad ne odustanem. I da mi drugarica s početka nije mudro napomenula, znam da će se desiti puno sranja, ali nekako i pored tog nerenoviranog kupatila, dugova ili osećaja galopirajućeg besmisla, znam da postoje devojčice koje ne poznajem a koje možda niko nije uverio da postoji ljubav koja ne poznaje da li si tu ili si kuče ili potpuno nepodnošljiva, koja te gradi i osnažuje i kad je mrak i hladno je spase ti život u sred noći.

I sad iako me to neopisivo smara i nije mi ni do čega, moram ja o tome da pišem, moram nešto i da dam.

I onda ispada kao da imam i čemu da se radujem. 

 

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije