Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Noćna smena u bolnici dugo traje

Ne dao bog da im padneš na ruke. Čašu vode ne umeju da pruže. Šetkaju se tamo, vamo. Kakva im je ovo vizita sad kad padne mrak?! Evo, prođoše pored moje sobe, a kod mene ne uđoše! Hoće da crknem od žeđi!

– Sestro! Sestro! Sestro! Voda!

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Shutterstock.com

Noćna smena u bolnici počinje drugačije nego prva. Nema one užurbanosti i pometnje, sve se smiri, izdeli se terapija, pogase se svetla, sestre se povuku u sestrinsku sobu i ne izlaze. Nekad se ispod vrata oseća dim duvana, nekad se čuje turska serija, nekad kikot, ali na kraju, uvek negde oko 1h sve se stiša. Pacijentima koje muči nesanica ili jaki bolovi jasno je da su konačno zaspale i da ih do jutra neće videti. Noćna smena u bolnici dugo traje.

Sestra Jelena

Ako postoji nešto što je Jelena više mrzela od noćne smene, to je bila noćna sa Ljubinkom. Nije lako kad radiš u bolnici i opslužuješ bolesne, a još kad ti za petama ide Florens Najtingejl! Ljubinka je bila jedna od onih starog kova. Nije spavala celu smenu, šetala se od sobe do sobe, odlazila pacijentima kad je zovu.

Kad nema šta da se radi, pravila bi posao. Te ’ajde da se presredi ovaj ormarić sa terapijom, te nemamo dovoljno kompresica, to treba da se napravi, pa možda da vidimo šta je s onim čaršafima, što ih ne donose iz vešeraja. Da je mogla da češka i ljulja bolesne babe i dede kao da su bebe, ona bi ih ljuljuškala.

– Navrzla se na mene kao da nema pametnijeg posla. „Jelena, ti opet imaš dugačke nokte“, „Jelena, ostavi taj mobilni, ne kikoći se kao šiparica, treba da se promeni pelena pacijentkinji u sobi broj 8.“ Umesto u disкoteci, ja sa njom ovde! Neće mi dati večeras da učim nemački, 100%. Još samo malo i odoh ja! Zbogom namrštene sestre i sirotinjska plato!

Na putu do osmice učinilo joj se da neko zove iz četvorke, a soba je bila prazna. Proverila je čim je doktor opomenuo na ulazu. Žena koja je u toj sobi ležala otpuštena je kući tog jutra. Danima nije jela i pila.

– Bože me sačuvaj! Počelo i meni da se pričinjava pored svih ovih!

Sestra Ljubinka

Ako postoji nešto što u životu nije mogla da trpi to je bio nerad i traćenje života! Sve nekako, ali kad ih vidi ovako mlade, a nevoljne, bez grama energije, tačno bih sve postrojila da trče, kopaju, očiste celu bolnicu, evo ne zna šta bi im! Odeljenje se mnogo promenilo za ove 32 godine koliko je ona tu radila. Počela je sa 19, samo što je iz škole izašla i bila je najmlađa godinama. Radila je kao magare i šta jeste i šta nije sestrinski posao, ali nije joj žao. Noćna, dnevna smena, za nju nije bilo razlike. Nekom pomogneš da ozdravi, nekom ublažiš muke kad umire, i živiš.

– Ova mala je u stanju da preleži smenu tipkajući u telefon. Pre dva dana je izbola čoveku ruku a da mu nije našla venu. Načelnik samo sleže ramenima.Tako je kad se zapošljavaju preko veze. – mislila je dok je zatezala krevet u praznoj četvorci.

Kad je krenula da zatvori vrata, učinilo joj se da je neko doziva. Okrenula si videla da prozor nije dobro zatvoren. Nikoga nije bilo u sobi.

Dr Marinović

Na odeljenju interne medicine radio je već petnaest godina, a od toga poslednjih pet bio načelnik. Znao je dobro kakvo je vladanje u kolektivu, ko radi, ko dolazi „da odradi“ i presedi smenu. Članovi porodice pacijenata su mu stalno bili za vratom. Tek uđu u ambulantu. „Izvinite, doktore, samo da Vas pitam!“ Da je izdvojio dinar svaki put kad je čuo tu rečenicu sad bi živeo u nekoj kući na moru. Ovako ima kolekciju jeftinih viskija, bombonjere koje deli rođakama kad krene na slavu i poneki evro „preko plate“.

Dolaze da mole, da prete, da se raspitaju. Uvek sa ukrasnom papirnom kesom. Osim ovih što prete. Oni dolaze i odlaze u galami. Sin pacijentkinje iz četvorke, na primer. Celo odeljenje je ječalo od njegovog dranja. „Sram vas bilo, je l’ se ovako leči ljudsko biće?!“

– Sinko, je l’ si ti video koliko tvoja majka ima godina? Šta bi hteo da trči maraton u osamdeset petoj?! – rekao mu je smireno i predao u ruke otpusnu listu sa imenom Marica Marić. – Mi ne možemo da joj pomognemo.

Nije to bio prvi put da otpusti pacijenta iz bolnice bez nekog poboljšanja. Neće biti ni poslednji da tri sata kasnije čuje da je pacijent ipak umro kod kuće. Dakle, kad nema pomoći, nema pomoći.

Na polasku kući sreo se sa sestrom Jelenom u hodniku.

– Sestro Jelena, kako ide učenje nemačkog?

– Odlično, doktore, odlično!

Krenuo je ka izlazu i kod vrata četvorke čuo da neko traži vode.

– Sestro, odnesite vodu ovoj ženi u četvorci. – rekao je i nestao iza vrata.

Marica

Koliko sam dugo ovde, nemam pojma. Deca su me dovela prošlog petka. Ili je bio ponedeljak? Poslednji put sam jela kad me je nahranila ona starija sestra, Ljuba što je zovu. Koji je to bio dan, ne znam. Ostale ništa ne zanima. Uključe ovu iMfuziju da teče, omame nas da spavamo, samo da ih ne zovemo.

Ne dao bog da im padneš na ruke. Čašu vode ne umeju da pruže. Šetkaju se tamo, vamo. Kakva im je ovo vizita sad kad padne mrak?! Evo, prođoše pored moje sobe, a kod mene ne uđoše! Hoće da crknem od žeđi!

– Sestro! Sestro! Sestro! Voda!

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije