Imamo li mi išta osim uspomena?
Kada prebiramo po sećanjima svoje doživljaje, na kraju ispadne da su nam najmiliji oni koji nam u tom trenutku ne predstavljaju ništa spektakularno.
Foto: Shutterstock.com
U julu 2014. godine Google auto je prošao kroz ulicu mog detinjstva. Bio je neki tmuran dan, neasfaltirana ulica je imala svoje barice i blato, a ispred kuće u kojoj sam odrasla, ispod velike terase, kafu su pile moja baba i komšinica Draga. Na mapi se ne vide jasno njihova lica, ali se vidi kako obe gledaju u kola i po stavu sedenja i njihovih podignutih brada, ja mogu da naslutim njihov razgovor:
– Ko li je ovo, Ratke?
– Ne znam. Lepa kola. Što li išarana ovako?
Moja ulica je slepa, te se auto sigurno brzo vratio nazad, pa znam da su se još malo čudile, a možda i prekrstile.
– Kakvo li mu je ono na krov?
U julu 2014. godine, vanredno i pred krsnu slavu, umesto da spremam kolače ja sam spremala ispit iz književnosti 20. veka. Ruke su mi se tresle dok sam tipkala na telefonu broj profesora i čekala da se nakon zvona javi. Uobičajeno dobar dan i izvinite i deset puta unapred smišljeno pitanje kad, kako i gde mogu da odgovaram u ovom „vanrednom“ roku.
– Dođite u sredu 9. jula. Biću u kabinetu. Prijatno. Doviđenja.
U sredu 9. jula u kabinetu sam zablistala govoreći o poeziji Vaska Pope i sa upisanom ocenom u indeksu odlepršala na beogradske ulice. Mislila sam: sad sve mogu.
Nisam imala pojma tada da najteži ispit na Filološkom fakultetu nije ništa u poređenju sa životom i ispitima na koje nas stavlja svakog dana.
Foto: Ditty_about_summer / Shutterstock.com
U julu 2014. godine, tamo pred sam kraj meseca, 29. seli smo u auto i krenuli nekud da se okupamo. Bio nam je drugi bračni rođendan. Pevali smo i ja sam zadovoljno gledala u svoje noge i teget pantalone zapanjuće malog konfekcijskog broja.
– Dodaj mi cigaretu, molim te – rekao je Žmu, i ja sam izvukla braon kutiju i upaljač iz svoje torbe.
Prozor je bio otvoren, a pored nas su promicala neka polja kojima nikada ranije nismo šetali. Vozili smo se bez cilja, naivno zagledani u svoj dan. Nismo brinuli. Još jedan ispit i diplomski do kraja, pa će valjda biti i neki posao.
Da upisujem master, šta misliš? A beba? Nećemo još? Nećemo.
U julu 2014. godine bili smo bračni drugovi, ili samo drugovi, ili jednostavno momak i devojka. Pisala sam romantične i slatke reči ohrabrenja za oboje za lakše savladavanje svakodnevice, provincije, života.
Nisam znala da nas svakodnevica još nije bila sažvakala, da se provincija tek spremala da nas proguta, a da nas život još nije ni okrznuo. Svojim lepotama. Svojim težinama.
Da li je išta naše osim uspomena?
U julu 2014. godine u životu i na ovom svetu bilo je bar desetoro mojih dobrih ljudi, kojih sada nema više.
Ali tad, baš tog vrelog jula negde, ko zna gde, bilo je isto toliko šćućurenih beba koje su čekale da se rode.
Kada prebiramo po sećanjima svoje doživljaje, na kraju ispadne da su nam najmiliji oni koji nam u tom trenutku ne predstavljaju ništa spektakularno. Iako izgleda da je život brz kao auto koji juri autoputem Niš – Beograd, cela istina je da ono što je vredno pamćenja traži od nas da zastanemo ili da se vozimo sporo.
Kao Google auto koji snima ulice.
Kao Google auto u mojoj slepoj ulici u julu 2014. godine ispraćen radoznalim pogledima dve žene.
