Ljudski odnosinajnovijePorodicaŽivot

Kešanski: Znate li šta bi moglo da vam regeneriše srce?

Dok čekam kafu, konobar užurbano izlazi iz šanka, odlazi ka vratima, potpisuje neku porudžbinu i vraća se brzo unutar šanka uz izvinjenje.

Jovana Kešanski

Duva u dlanove, pa nestrpljivo otvara izlepljenu crnu kesu. Vadi iz nje farmerice. Male su, za njega nisu. Gleda ih, obrće, ne smeje se da vidiš, već da to osetiš, ako si sposoban da osetiš nečiji unutarnji smeh.

“Jesi li to za ženu pazario?”, poznajemo se, pa pitam.

“Pa, da”, nasmeje se i doda da su pre neki dan bili u nekom butiku i da ona nije htela da ih kupi, jer su skupe.

I tako je on odlučio da joj poruči baš te koje je probala i iznenadi je.

Iscedilo mi se srce na šank, prateći kapanje kafe u šoljicu.

Pažnja ume biti jako dirljiva čak i za one koji joj svedoče.

Kao kad vidiš ovako nešto.

Ili kao kad vidiš momka kako podiže rever od kaputa devojci i skoro je uvlači u svoj zagrljaj jer danas baš duva, mraz je i njeni obrazi i nos su crveniji nego inače.

Ili kao kad vidiš četvorogodišnju devojčicu kako se savila da prolazniku doda bananu ispalu iz poderane najlon kese. Kaže mu: “Izvolite”, a on ostane bez reči i daha, pa se zahvali širokim osmehom.

Ili kao kad doneseš mami i tati s posla vruću pitu sa krompirom i dva jogurta u čaši, jer znaš da im je to najdraža večera.

Ili kao kad ubaciš mužu čokoladicu u torbu lap topa, pa pustiš da se iznenadi kad negde sedne da radi.

Ili kao kad zviždućeš loše i škripavo, ali ipak zviždućeš da bi dozvao psa lutalicu do vrata supermarketa da mu daš salamu što si mu kupio.

Ili kao kad ti se neko osmehne u prolazu, a ne znate se, nikad se videli niste, ali eto on ti se osmehnuo iz nekog razloga i rasterao tamni oblak iznad glava.

Ili kad detetu u prodavnici, a nije tvoje, kupiš lizalicu, jer gledalo je kako kupuješ svojoj ćerki, pa nećeš da neko samo gleda već da ima.

Ili kad zadržiš nekom vrata da uđe ili izađe.

Ili ustaneš u prevozu.

Ili kad staneš sa strane pa posmatraš kako ona uzima pošiljku od poštara, ti znaš šta je unutra, ona nema pojma i sva je iznenađena otkud sad ta izlepljena pošiljka u kesi.

Umesiš kolač i podeliš ga onima koje voliš.

Kupiš svojoj babi naratke od baba koje ih štrikaju dok sede iza kartonskih kutija na kojima ih izlažu, jer tvoja baba više ne može da drži igle i ubada u rupe, a stopala su joj od stalnog ležanja ledena.

Ispričaš priču bolesnom detetu čija majka nije mogla noćas kraj njega u bolnicu. Pomaziš mu glavu, Poljubiš u čelo. Kažeš: “Brzo stiže mama”.

Ohrabriš osmehom pacijenta u viziti, daš mu malo potrebnog Sunca. To je “samo” osmeh, ništa ne košta. Možeš usne da držiš ravno stisnute ili blago izvijene na gore, u osmeh. Zašto ne onda ovo drugo?

Pažnja regeneriše srce.

Njoj su vični samo oni koji umeju da oslušnu i osete biće kraj sebe.

Za nju nije svako sposoban, ne ume sa njom svako. Ali je svakom ko udah potrebna.

Ovaj konobar mogao je tog dana da se vrati u butik dok je žena na primer u toaletu i kupi joj farmerice. Mogao ju je nagovarati na licu mesta da ih kupi. Vaditi pred prodavacima novčanik i prebrojavati novčanice, dok supruga govori “ali, nemoj, ne treba”

Ali, on je odabrao da bude pažljiv. Onako, nenametljivo.

I zato je on muškarac dana.

 

Pročitaj još

Od iste osobe




Najnovije