Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Mr Darsi, uživaj u farsi. Ne komplikuj sebi život, Milena.

Mr Darsi, uživaj u farsi, pravi muškarac, prava ljubav, udaja, papazjanija. Ne komplikuj sebi život, Milena.
Ako se oženim, biće svega, samo ne foliranja. – rekao je Branko ozbiljno.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Pixabay.com

– Previše romantičnih filmova si pogledala, dušo moja. – rekla joj je majka.

– Ne samo pogledala, nego i prevela – promrmljala je Milena sebi u bradu.

Imala je 33 godine i po svim merilima njene majke i tetaka, odavno je stekla status usedelice. Sve njene drugarice su se već udale i imale decu. Druženja su se pretvorila u dečje rođendane, u beskrajne priče o pelenama, o tome „kako su drugačije zamišljale sve“. Ipak, delile su na desetine fotografijana Fejsu sa kojih su nasmejanih lica ubeđivale sebe da je sve u redu.

– Branko, kad se oženiš, isto ovako da se foliraš. Ništa prava ljubav i svađe posle kojih još više voliš svoju ženu. I zajednički profil da napravite, da ne znam kome šaljem poruku da se pohvalim kad završim prevod. – trtljala je nasmejana svom najboljem drugu posle jedne takve proslave.

– Ako se oženim, biće svega, samo ne foliranja. – rekao je Branko ozbiljno.

To je bio prvi put da ga je pogledala, a da ne vidi mršavka iz II-2 koji namešta naočare i pita je li slobodno mesto u klupi do nje. Od tog dana delili su sve. Nenaučene lekcije iz biologije, sedište u autobusu na ekskurzijama, Rundeka na slušalicama, ispite, poslove, venčanja, dosađivanje Milenine majke. Bili su najbolji prijatelji. Milena i Branko. Branko i Milena.

Tako se nikad nećeš udati

Nije napunila ni 22 godine kad su majka i tetke počele da joj dovode „dobre momke“ na vrata, da predlažu „savršene kandidate za ženidbu“, pa onda da zapomažu kad kaže kako se ona neće „tako udati“.

Nije im bilo jasno kako ona to misli da se uda nosa stalno nabijenog među knjige i neka piskaranja. Onda kad je na drugoj godini studija počela intenzivno da prevodi, prvo kraće članke, pa onda i knjige, majci i tetkama je to bio alarm za uzbunu.

– Lepo je sve to, ali da po ceo dan gledaš u taj kompjuter! Pokvarićeš vid! Ko će posle da te uzme razroku?! Iskrivićeš se kao kifla u pekari komšije Mileta! Kuku meni! Kud ti dadoh da upišeš taj fakultet, siroto moje dete?! – zaglušile su joj uši svojim nepotrebnim brigama.

– Ne mogu da se udam za nekog u kog nisam zaljubljena – rekla je i tek tad su skočile.

– Zaljubljena?! Ti misliš da sam ja bila zaljubljena u tvog oca?! Nisam ga čestito ni videla, al’ sam znala, dobar čovek, biće mi dobro s njim! A tek ja? Da l’ misliš da bi iko mogao da se zaljubi u onog mog blesavog, kukala mu majka! Kakva ljubav! Ženi treba neko da je zbrine.

– Ja ću samu sebe da zbrinem. – rekla je i izašla iz sobe.

Majka i tetke su još zadugo sedele u čudu, kao da je umesto njihove Milene iz sobe upravo izašla Milena Dravić ili zeleni slon. Ništa im nije bilo jasno, osim da će se dete samo upropastiti.

– A onaj njen drug, Branko?

– Šta s njim?

– Pa dobro dete, njega smo zaboravile.

– Ma kakvi, vidiš da ne da reč da joj se kaže?

– Ne znam, ali ja još nisam čula da neko žensko čeljade kaže da mu ne treba muškarac. Neka ti je, Nado, Bog na pomoći s ovim detetom – rekla je tetka Dana na odlasku.

Šta će komšije reći?

I tako su godine prolazile. U stalnom pritiskanju, gurkanju, zamuckivanju pa prebacivanju za nedeljnim ručkom. Jednom je samo rekla da bi se preselila u svoj stan i majka umalo nije doživela šlog.

– Trebalo je samo da je čuješ, Branko! „Crno dete, ovolika kuća! Šta će ti drugi stan? Ovo smo sve otac i ja za tebe…“ a tek zapomaganje da se prvo udam. Strašno!

– Pa ti se udaj. – zadirkivao je Branko.

– Ma kakva udaja!’Ajde ne zezaj i ti! Ne govorimo sad o tome uopšte. Potrebno mi je da neko vreme budem sama. Imam 28 godina, pobogu, ne mogu večno živeti sa njima. Uostalom, ko bi sa mnom ovakvom mogao?

Branko je ćutao.

– Joj da! A ovo ti nisam rekla! Ključni argument moje majka Nade! „Pored ovolike kuće ona bi da se potuca po tuđim stanovima! Šta će komšije reći?!“

Protiv tog tako značajnog argumenta Milena nije imala šanse. Da je majka rekla kako bi im bilo teško bez nje, da se brine ili da je opet rekla kako se „onaj dobri Milan“ raspituje za nju znala bi da se još možda može ubediti. Ali protiv „šta će komšije reći“ nije imalo svrhe ulaziti u borbu. Na svako njeno „šta me briga, ovo je moj život“ dobila bi… pa ništa, samo još nerviranja.

Mr Darsi, uživaj u farsi

Zbog toga je zaglavila još dublje u prevođenje, a kad je urednica predložila baš nju da za jednu televizijsku produkciju prevodi romantične filmove, prihvatila je oberučke. Radila je kao blesava i uživala. Zaljubljivala se u junake niskobudžetnih televizijskih filmova sa srećnim krajem, u način na koji gledaju ženu, u to kako umeju da zagrle, budu tu, da vole. Sve to je izgledalo tako nestvarno i kao nešto što se njoj nikad neće dogoditi.

Jednom je napomenula nešto urednici a ona se grohotom nasmejala.

– Oh pa to je zato što se u principu nikad i neće dogoditi! Ne nama, ženama sa ovih prostora koje moraju da rode i skuvaju sarmu da bi potvrdile da postoje. Mislim, devojko, tvoje obrazovanje, snovi, sve se to pomalo ne računa ovde, znaš? Ali ne brini. Prođe sve to. Sve smo mi bile tako zanesene u mladosti. Mr Darsi, uživaj u farsi! Ne postoji takav muškarac!

Promašena poenta, pomislila je Milena. Ne treba njoj „takav muškarac“, njoj je potrebna samo ljubav. Ona od svakog muškarca pravi ono nešto, verovala je.

Foto: Jacob Lund / shutterstock.com

– A šta ti misliš? – gledala ga je preko šolje s kafom.

– Šta ja mislim o čemu? – pitao je Branko očigledno zabavljen njenim dilemama.

– Pa to, Mr Darsi, uživaj u farsi, pravi muškarac, ljubav, udaja, papazjanija.

– Sama si rekla, papazjanija. Ne komplikuj sebi život, Milena.

– Šta sad to znači?

– Pa znači da si se toliko već upetljala da ponekad mislim da si i sama ispala iz tih tvojih filmova.

– Šta je tu loše?

– Nije loše. Samo, ne vidiš jasno stvari.

– Koje stvari?

– Pa to, Mr Darsi, uživaj u farsi, pravi muškarac, ljubav, udaja, papazjanija.

– Tebe ovo zabavlja? – upitala ga je. Odjednom joj je ceo taj razgovor zaličio na dijalog iz filmova koje prevodi. Preseklo je nešto posred stomaka kad ju je pogledao.

– Moram da idem, Branko. Kasnim s jednim prevodom.

Nije stigla ni do autobuske stanice kad joj je zazvonio telefon:

Zar si stvarno mislila da je sve to igra, što sam ja zbog tebe sam?

Nije morala da se okrene. Znala je da stoji iza nje.

– Milena, žao mi je, moramo da otvorimo zajednički profil.

– Je l’ to pretnja ili obećanje?

– Rekao sam ti: biće svega, samo ne foliranja.

Pre nego što je poljubio, stigla je samo da kroz osmeh kaže:

– Jaoj, šta će komšije reći?!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije