Kad me pitaju: Šta je život?
A ja onda, na prvu, počnem da vadim iz malog i velikog mozga neke krupne istine dok kojih sam kao došla legitimnim boravkom ovde već 39 godina.
Kao spoznati sebe i naći svoj mir, biti zahvalan na svemu, ispunjeni dani i velika ljubav, smisleno disanje i jasan put kojim ideš.
Šta je život u sredu, u 13:36, 18. decembra?
Traženje tatine fotografije u telefonu. One na kojoj ne izgleda kao da vadi ličnu kartu za nebo, pogleda uperenog u objektiv, gotovo začuđenog, na prepad uhvaćenog blicom.
Isecanje, izoštravanje, gledanje u tople oči.
“Goca, ne može da izbriše krovove kuća i krošnju iznad tatine glave”, kaže urednica u novinama u koje dajemo šestomesečni pomen.
“Ni ne treba, to je njegova sredina, deo ulice u kojoj je provodio vreme, čačkajući vazda neki alat po gepeku auta na parkingu”
Sve je šablon, od fotografije koja ide u novine do šablonskih formula srećnog života.
Ja nisam u vinklu, što ne znači da sam luda, ali ni da sam normalna po današnjim šablonskim standardima normalnosti.
Život je sve ono što silno pokušavamo da izbegnemo.
Foto: unsplash
Gubitak.
Suze.
Parčanje tela kada bih da ga kompaktnim sačuvam.
Isecanje tatine fotografije za umrlicu, pazeći da ne odsečem drhtavim prstom parče uva ili deo glave. Povlačenje opcije kontrast do 65 procenata, posvetljenje 55 procenata.
Sastavljanje teksta kojim u dozvoljene dve rečenice treba da saopštim nešto… čitaocima, da se ne zavaravamo.
Shvatanje da je VOLIMO TE, sasvim dovoljno.
Shvatanje da mu to nikada nisam rekla, pa ispada da je trebalo da umre da svi odreda to kažemo.
Tešenje sebe da se ljubav ne priča, već pokazuje.
Sad kad ga nema, jedino mogu reči, i onaj kolač s višnjom i kratka kafa kraj krsta.
Život je sve ono što bismo da silno promenimo.
Da ga vratim.
Da čujem zvuk pežoa ispred kuće.
Da mu čujem glas i “za ceo dan sam samo ovu perecu pojeo”, a frizider pun.
Da ga vidim u frotirnoj plavoj pižami kako večera s nogom podignutom na kraj stolice.
Da se vratim na februarsku svadbu na kojoj stoji iza mojih leđa u gusto štrikanom džemperu. Onaj kurac zloćudni je već u plućima, ali mi o tome pojma nemamo, pa se ponašamo kao da je sve u redu, osim bolova u donjem delu kičme… ali i to će da prođe, bolelo je toliko puta.
Smejemo se u kolima u povratku kući, ne znajući da ćemo samo 4 meseca kasnije nemo stajati kraj rupe.
Život su sve one reči koje nikad nismo rekli jer nismo naučeni, jer smo ponosni, jer se plašimo da ćemo ko zna koji vrag izazvati njihovim izgovaranjem.
Mili moj.
Volim te.
Izvini.
Nedostaješ.
Puće mi srce.
Vrati se.
Život je zajebancija jer smo ponekad glupi, slepi, nemi, ponosni, uplašeni, zbunjeni da ga živimo onako kako bi trebalo.
Jer bih da se sad pojavi ispred mene možda ponovo sve ove reči zadržala u sebi, pružajući mu kompot od višnje bez koštice.
