DogađajinajnovijeNaslovna vijest

Izmučenoj Moniki najmanje od svega trebaju pitanja gladnih novinara i svetla bliceva

Fotografija pronađene Monike Karimanović (12) ošišane kose, umotane u ćebe u vozilu Hitne pomoći je nešto najtužnije i najbolnije što sam videla u poslednje vreme.

Jovana Kešanski

luftika.rs/ Jovana Kešanski

Kao majka 4-ogodišnje ćerkice, skamenila sam se. Gledam joj helanke, pa se pitam da li joj je bilo hladno, tanke su, vukao ju je po pećinama, brdima, zemunicama, oblačio, svlačio.

Pa joj vidim šaku, prstima uhvatila kraj crne jakne, pa se setim kako svojoj curici smrznute prste ljubim. I onda joj vidim pogled u krov vozila, u ništa, i ne mogu ni da zamislim kakvo se klupko u toj glavi stvorilo i hoće li se i kako odmrsiti.

Ova fotografija pokazuje bol i namučenost jednog deteta koje čeka da mu dođe mama. Da je zagrli posle deset dana.

Prikazuje Monikinu bol i kod svih nas koji smo je videli rađa bol, i uopšte mi nije jasno kako je fotograf mogao da je napravi (šunjajući se oprezno oko kola Hitne) i pusti u javnost koja je nakon desetodnevnog praćenja potrage “uvučena” u celu priču i gladno čeka nove informacije. I fotografije.

Mediji su spremni da je nahrane, pa je tako direktor Kliničkog centra Niš Zoran Radovanović već dao prvu izjavu o Monikinom stanju, navodeći da na osnovu prvih ginekoloških pregleda Monika nije obljubljena, ali da ima povrede po telu i da je u teškom stanju šoka.

Posebno je naglasio da je devojčici sada najpotrebniji mir i da će još nekoliko dana biti na dečijem odeljenju KC Niš gde će razgovarati sa timom psihologa.

Bilo bi baš fer kada bi mediji sada svu svoju artiljeriju okrenuli ka odgovornim licima, nikako prema već izranjavanoj Moniki i njenim roditeljima.

Znamo da je živa. Znamo da je u stanju teškog šoka. Nije obljubljena. I ne treba joj, nakon policije, psihologa… nijedno pitanje novinara o tome “kako se sve desilo?”.

Desilo se zbog propusta o kom sada treba pisati da se više ne bi ponovio.

Pa, ipak, čini mi se, da će novinari ovu noć provesti ispod prozora KC Niš, čekajući Monikinu mamu, tatu, babu ili dedu, rođaka. Tražiće prve “zvanične informacije” o njenom stanju.

Zanimaće ih broj povreda, da li su lakše ili teže, i da li je tačno da nije obljubljena. Zanimaće ih Monikine prve reči i da li je svesna. Kopaće, dok ne dobiju bilo šta “ekskluzivno”.

Stajaće ko lešinari oko Kliničkog centra posebno onog dana kada budu saznali da Monika napušta bolnicu.

Par bliceva, neće da škodi.

Iovako je već objavljen “ekskluzivan” snimak atmosfere u trajanju od 56 sekundi na kom možemo da vidimo kako su Monikini roditelji dočekali vest da im je ćerka pronađena.

Ako žele da pomognu, novinari će se skloniti od Kliničkog centra. Izaći će iz dvorišta Monikinih roditelja. Setiće se svog deteta ili rođaka, svejedno, i samo na par sekundi zamisliti kako bi tom detetu bilo da ga nakon svega opsedaju novinari.

Pisaće o pravosudnom sistemu i zašto pravi kobne propuste. Pisaće o kaznama za pedofile, silovatelje, pisaće o mogućnosti poboljšanja bezbednosti naše dece… Pisaće… već mi postaje smešno, jer zamišljam lica ljudi koji otvaraju novine i ne vide, ama baš nigde ništa o Moniki, njenim prvim rečima, analizama, da li jede, kako spava…

Šta me, bre, briga o pravosuđu, daj neku fotku Monike, ili izjavu njene mame nakon prvog susreta, neku fotku iz bolničke sobe…

Nažalost, to će od sutra u medijima i pronaći sa posebno naglašenim EKSLUZIVNO.

Ako žele da pomognu, od ovog momenta pisaće iscrpne izveštaje na temu bezbednosti dece, na internetu, ulici, pisaće o načinima da se deca zaštite, o merama prevencije, savetima roditeljima.

Preuzeto sa: luftika.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije