poklon-nova-godina
Lole iz komšilukanajnovijeO ljudimaO životu

Nova godina je obećanje, zar ne?

Nova godina je obećanje sebi. Da ćemo biti bolji, zar ne?

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Pixabay.com

Šetale su između rafova i punile svoje korpe. Čekaj, zaboravila sam opet na margarin. Šta praviš? Ma onu moju tortu, znaš? Svake godine je pravim. I svake zaboraviš da kupiš margarin iz prve, smejala se sedokosa žena. Zaboravim, zaboravim, al’ neka, šta ću. Možda ovi moji ipak dođu, moram da imam nešto slatko. Moji su otišli na Ohrid ove godine. za Božić će doći. E lepo. Nije li to čudno? Obrni okreni, opet smo čekalice-ispraćalice. Pa tako je to kad su praznici. I to što kažeš.

Onda sam ih izgubila kod frižidera sa sirevima.

– Gde li su im ovde čarape? Našla kad da me pošalje… – gunđala je nekom na telefon devojka sa četiri minđuše u levom uhu. – Mislim, rekla mi je pre tri dana, ali pored svih priprema za Danijelov parti, potpuno sam zaboravila. Šta kažeš? Nije valjda i ona pozvana? Oooo, kakav smor, čoveče! Sad tek moram da se skockam. Ko još zove bivše na novogodišnju žurku, majke ti? – prevrnula je očima kao da taj neko s druge strane veze može da je vidi.

Umalo se sudarila sa namrštenim muškarcem sa spiskom u rukama.

– Pazi gde ideš, devojko! Ova današnja omladina!

– Šta ’oćeš, bre, deda?!

– Ko je deda? – još više se namrštio čovek kad je uhvatio svoj odraz u vitrini sa korama za pitu, pa slegnuo ramenima. – Deda. – pogledao je u spisak u rukama. – Da vidim, šta mi je još napisala… Kore za pitu, sir, maslac. Otkad mi kupujemo maslac? Svašta.

Dugačka ženska ruka sa nalakiranim noktima pojavila mu se ispred nosa, otvorila staklena vratanca vitrine, izvukla majonez i izmakla se.

– Izvinite – rekla je u letu namirisana gospođa u bundi.

Crveni nokti spustili su kesicu majoneza u punu korpu kad je zazvonio telefon.

– Molim? Da, ja sam. O, dobar dan! Ne, nije nezgodno. – rekla je premeštajući korpu u drugu ruku, stiskajući ručke svoje kožne tašne. – Recite slobodno. Ne… Taj rok je ispoštovan. Zar Vam nije stigao mejl od… Aha. U redu. Srediću to. – odmakla je telefon od uva i brzo pozvala svoju sekretaricu. – Marija! Mislim da sam bila jasna što se tiče projekta za Markos trade. Ne zanima me da l’ spremaš večeru za englesku kraljicu, hoću za deset minuta da se reši taj problem! Imam poziv na drugoj liniji, pozvaću te kasnije. Završi to! – glas joj se izgubio u pištanju, a onda joj je lice smekšalo kad se javila na drugi poziv. – Stižem, zlato! Evo, mama kupuje sve što smo se dogovorili i dolazi!

supermarket-kolica

Foto: Pixabay.com

Red za kasu se protezao do polovine prvih rafova i ljudi su nervozno cupkali i gledali u svoje telefone. Mlada žena sa uplakanom bebom u kolicima preznojavala se u zimskoj jakni i njihajući kolica pokušavala da je umiri.

– Šššššš. Dobro, dobro. Evo, još malo. Ššššš…

– Propustite ovu ženu sa detetom – čulo se sa kraja reda.

– Ma neka, taman posla. Ššššš… – šuštala je i dalje, a beba je bila sve glasnija.

– Pa nek prođe napred, ko joj brani? – rekla je namrštena gospođa umotana u šal.

– Dajte to ovamo – viknula je kasirka. – Nemojte da čekate.

Pored uzmuvanih i nervoznih lica prošla je postiđena žena sa pakovanjem pelena, dva litra mleka i bebom koja se ne smiruje.

– Ništa ne radi sutra, ostaćemo bez pelena. –rekla je tiho kao da se pravda. Kad je izašla, svi su odahnuli.

– Siroto, malecko pa plače. – rekla je sedokosa žena čija su deca i unuci već stigli na Ohrid da tamo čekaju Novu godinu.

– Siroto, siroto, pored onakve majke! – rekla je gospođa umotana u šal. – Ko još izvodi decu po ovakvoj hladnoći?!

– Nije toliko hladno, gospođo. Setite se, i mi smo nekad decu vodili napolje na sneg. – rekao je gospodin sa maslacem i korama za pitu u korpi.

– Ne znam. Ja nemam decu. – rekla je i još dublje utonula u šal.

– Je l’ može to brže malo? Znate li vi da je danas Nova godina? – prevrnula je očima devojka sa svilenim čarapama.

– Ne može brže. Svima je Nova godina. – uzdahnula je kasirka. – Pa i meni. – dodala je tiho.

Red se smanjivao, kese su šuškale, kusur se vraćao, telefoni su zvonili. Ispred supermarketa naizmenično se čulo brundanje automobila i pucanje petardi.

– Šenluče, Bože me oprosti, kao da je ne znam šta a ne Nova godina. – rekla mi je kasirka kad sam stigla na red.

– A šta ćete? Ljudi vole slavlja i nove početke. Tad se najlakše varamo da ćemo se popraviti. – rekla sam nasmejano.

– Ko da se popravi? Mi? Pogledaj ovaj narod! Već tri dana kupuju pomahnitalo kao da će smak sveta! Jedemo, jedemo, jedemo! Beba zaplače u kolicima, pa umesto da se propusti, što pre da izađe napolje, oni komentarišu šta će dete u prodavnici! Ne, nego tutni mu mobilni u ruke, da je mirno! Nema ništa tu od popravke!

– Pa dobro, to se nikad ne zna. Evo, ona gospođa pravi tortu za unuke, pa je onaj simpatični čičica kupio po prvi put maslac, jer mu je tako rekla žena. Posle će da uživa u omiljenoj piti. Pa ona gospođa u bundi ide da zagrli svoje dete. Možda se odobrovolji pa ne otpusti svoju zbunjenu sekretaricu. A ona devojka sa četiri minđuše u uhu? Možda se baš večeras poljubi sa dečkom koji joj se sviđa ceo semestar. Nova godina je u stvari nada.

– Odakle tebi sve to? – gledala me je kasirka zbunjeno dok sam pakovala svoje stvari u ceger.

– Šta znam. Izmišljam. Volim da mislim da možemo biti bolji. Ako hoćemo. – rekla sam pružajući joj novac. – To je najbolji poklon koji možemo sebi dati.

– Blesava si ti pomalo, znaš?

– Pa šta ću. Obećala sam sebi da ću nastaviti da budem blesava. Nova godina je ipak jedno veliko obećanje, zar ne?

– Nova godina ti je jedan običan dan.

– Nije to običan dan. Nijedan dan nije običan ako u njemu doneseš odluku.

– Da budeš blesava?

– Da budem blesava. Srećna Vam Nova godina!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije