Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO ljudimaO životu

Znam da ne mogu izlečiti svet.

– Idemo prvo do mene da ti dam hemijske i da klopnem nešto, baš sam gladna.
– Okej.

Redakcija

Boba je moj drug. Najbolji, ili barem jedan od. Mnogo volim Bobu. Boba mnogo voli da hoda, i ima plišanu svinju kod kuće. Boba ima i dečka Boleta. Ima i rolere. I puno knjiga, jer voli da čita. A voli i da trči. I da putuje. I da spava.

Boba i Bole imaju hlebopekač koji ume da pravi ne samo domaći hleb, nego i domaći džem. Od raznog voća. I ti džemovi su baš super. Dali su mi jednu teglu džema od pomorandže, pre par nedelja. Svojski sam se upirala da tegli rastegnem životni vek u mom domaćinstvu. I uspela sam. Tegli samo. Ne i pripadajućem joj džemu.

Nakon nekoliko dana razmišljanja, došla sam do zaključka da je džemu ipak bolje i sigurnije u mom stomaku nego u jednoj običnoj hladnoj staklenoj providnoj posudi.

– Treba da ti vratim teglu od džema.

– Zašto bi mi, zaboga, vraćala teglu?

– Pa da je opet napuniš!

Foto: Calum Lewis / Unsplash

Boba se mnogo lepo smeje. I mnogo je lepa kad se smeje. A ja stvarno imam mnogo tegli koje nemaju sadržinu i samo tako stoje okolo. Ili sede. Ne znam da li je teglama svejedno da li stoje ili sede kada su prazne. Svakako bi im bilo bolje da su pune. Pa ono.

Negde tu smo se sreli. Negde između mojih misli o džemu i njegovih misli o svemu onome o čemu znam daleko manje nego o teglama i hlebopekačima.

On je dečak, od nekih devet-deset godina, i sedi na betonu ispred pekare. Ispred njega je papir, i na njemu piše, “Molim vas, pomozite. Gladan sam.”

On je tek jedan od mnogih dečaka i devojčica koji sede na hladnom betonu širom sveta i bezglasno mole za pomoć. Jer su gladni. Jer nemaju tek pečen hleb i džem kod kuće. Ako se to gde ovaj i mnogi drugi dečaci i devojčice žive može nazvati kućom. Posebno kad je hladno. I kad pada kiša. I kada je sneg, i duva vetar. I kad je prljavo i ne miriše na omekšivač i kolače nego na buđ, i staro, i tuđe.

Nisam viđala ovog dečaka u Svratištu. Ko zna koliko ih ima tamo, izvan sistema zaštite. Socijalne. Zdravstvene. Pravne. I svih ostalih vidova zaštite. Rastu, sami, kao iz vode. U inat svim pošastima života u nehigijenskim uslovima protiv kojih se bori farmaceutska industrija. U inat gladi, nemaštini, surovosti, i hladnoći. U inat batinama, zanemarenosti, manjku ljubavi. U inat margini. Žive. Dišu. I smeju se, i grle najtoplije. I vole najiskrenije kad te upoznaju. I otvaraju se kao lotosovi cvetovi kad prepoznaju dete u tebi. Zato idem njima. Kad god mogu. Volela bih da mogu češće.

Foto: Prateek Katyal / Unsplash

Znam da ne mogu izlečiti svet. Znam da ne mogu doveka tako lečiti sve ono što me boli unutra. Posle nekoliko godina psihoterapije, i dalje ima previše toga što treba sa sobom i u sebi da uradim, i previše toga za sebe i na sebi promenim, sebe radi. Sve to nema veze sa njima, znam. I isto tako znam da je od kompenzacije vazda slaba vajda kad je transfer u pitanju. Znam da ne mogu promeniti ništa u drugima, i za njih. Znam da možeš da menjaš samo sebe, za sebe, u sebi, radi sebe. I onda iz tebe promena kreće dalje, i bude bolje i svima, i tebi. A promena znači imati zdrave granice, u svemu, ili bar većini stvari. A ja ih u nekim stvarima imam slabo, ili ih nemam nikako. I to je još jedna stvar koju treba da menjam. I još nešto na čemu treba da radim umesto što radim prave stvari iz pogrešnih razloga. Moram nekad početi, najzad.

*   *   *

Dva dana ranije, bila sam na razgovoru za posao dadilje. Trogodišnji dečak me je gledao podozrivo ispod stola, i nije hteo da kaže kako se zove. A zove se Pavle. I Pavle živi sa mamom, a tata je u Rusiji. Mama kaže da je sa Pavlom sve u redu. Pavle samo ne priča, ne voli da se druži, mrljavi kad jede, i često ima napade besa koji umeju da se protegnu malo, i ponekad intenzivni, kao eto danas.

Ponekad se valja po podu, kao danas. Nekad čupa kosu, plače bez suza, ili baca stvari, ili lomi igračke, ili ujeda, ili udara, eto, kao što je sad mamu ugrizao za ruku. Mama i tata ima puno novca, i Pavle ide kod najboljeg logopeda. Isto tako, Pavle ide u najbolji vrtić, ima sobu prepunu igračaka, i živi u ogromnom stanu koji miriše na nov nameštaj, i ima ogroman TV koji služi za to da Pavle ujutru na njemu gleda crtaće pre nego što krene u vrtić.

Pavla u vrtić vodi dadilja pošto mama ne može da stigne jer sve ranije kreće na posao. Popodne Pavla često preuzme druga dadilja na koju je Pavle već navikao, i vodi ga kući da se igraju.

Pavle ima sve. Sve, osim onog što je najbitnije. I možda bi bio malo manje ljut i malo manje bi grizao i udarao i plakao kada bi imao manje igračaka a više vremena da se grli sa mamom i bude mažen i pažen, ali onako pravo.

To znamo i Pavlova mama i ja. I isto tako znamo da je pristojnije da o tome ćutimo. Uostalom, i Pavle sve vreme ćuti o svemu i sa njim je sve u redu.

*   *   *

Dečak na betonu gleda ravno pred sebe. Ne primećuje prolaznike, ne traži njihovu pažnju i ne plače, niti govori. Dečak koji sedi na betonu bi u nekom paralelnom univerzumu možda mogao biti Pavlov rođeni brat. U ovom univerzumu, dečak koji sedi na betonu i Pavle se verovatno nikada neće upoznati.

– Bobo, sačekaj sekund samo.

Vratila sam se ta dva koraka nazad i čučnula kraj nepoznatog dečaka. Oči su mu velike. I srce isto. U očima dečaka na betonu piše da on zapravo traži tako malo. Isto kao i Pavle.

– Šta bi da jedeš?

– Bilo šta.

– A šta najviše voliš da jedeš?

– Bilo šta, stvarno.

U pekari, na kasi, stariji čovek se svađa sa radnicom jer je morao predugo da čeka na svoj sendvič zato što je red gladnih ljudi ispred njega bio predugačak. Čovek na kasi ne voli da čeka tako dugo na svoj obrok i sada je zato ljut, baš kao Pavle pre neki dan. Čovek na kasi ne grize i ne udara fizički ali njegove reči su otrovne, gorke, i teške, i od njih može da te zaboli stomak.

Mi ostali strpljivo smo sačekali da ljuti čovek na kasi isprazni svoju zdelicu besa i demonstrativno napusti objekat. Sa svojim pošteno dočekanim sendvičem. Kad si gladan, nisi sav svoj. Baš vala.

Foto: Pixabay

Kasirka, vidno potresena, dodala mi je kesu preko šaltera i uzela novac.

– Nemoj da se nerviraš. Nije ovaj bitan. Mnogo si lepa, znaš?

Osmehnula se, za tren. Iskreno. Dovoljno. Požurila sam, da se neko u redu iza slučajno ne naljuti.

– Izvoli.

– Hvala vam.

– Nema na čemu. Čuvaj se. I dođi u Svratište nekad ako možeš.

– Hajdemo, Bobo.

– Znala sam da ćeš to da uradiš. Ti si mnogo dobar miš, mišu.

Izdržala sam desetak metara a onda sam stala, spustila glavu tako da prolaznici ne vide, i pustila. Pustila da to izađe napolje. Suze su kapale na beton na kom će sutra sedeti neko drugo gladno i promrzlo dete, veliko ili malo, i moliti nepoznate ljude za pomoć.

Boba me je zagrlila i ćutala. Mnogo volim Bobu. Boba je neko ko ume srce, jer ga ima. I Boba ima dušu koju su mnogi trampili za skupe satove, automobile, i ostale igračke za odraslu decu koje ne vrede ničemu jer se njima ne može kupiti ljubav.

A ljubavi smo svi gladni, hteli to sebi da priznamo ili ne.

 

 

 

Piše: Andrijana Krsmanović

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije