Pazi, nemoj da se povrediš

Ne znam šta mi je bilo da šesnaest godina kasnije ponovo otvorim tu svesku. Imala je preko 200 stranica (znam, numersala!), tvrde korice na plavo zelene pruge i spiralu. U toj svesci sam imala 16 i 17 godina i bila sam duboko nesrećna zbog neuzvraćene ljubavi. Zbog neopisive želje da budem voljena. Ne od bilo koga. Od njega voljena.

Stranica dnevnika…

Čudno je kad uzmeš svoj prošli život u ruke, pa kreneš da se prisećaš koliko si bio dete. Koliko toga se desilo. Koliko toga je bolelo. Stihovi iz omiljenih pesama, vatrom oprljene stranice, suzama umrljane rečenice. Neka imena, neki nestvarno stvarni životi, neka čudesna bića koja su ostala tu, između korica da te podsete da su nekad postojala. „E, vidi mene. Zajedno smo sedele u poslednjoj klupi kad sam ti rekla da se ne brineš zbog kontrolnog iz biologije, sećaš se?“

Ili „Hej, vidi mene, promašila si moj obraz pa me poljubila u vrat za Novu godinu. Pravio sam se da ne primećujem i da je slučajno. Bila si mi najbolja drugarica, šta je trebalo da uradim?“

U istom tom dnevniku zapisala sam: Nova godina na ulici s njim i glupost u 1h i 15. (Još se sećam kako su se u 1h i 15 ljubili ispred mene.)

Iz perspektive sadašnjeg života jasno je koliko je sve to bilo smešno samo zato što je toliko ozbiljno shvaćeno. Ali perspektiva i godine imaju malo veze sa tim. Ako je bolelo, ako je istinski bolelo, onda je bilo stvarno.

Rekla sam mu:

– Znaš, zaljubila sam se. Ne smem ni da ti kažem u koga, a moram.

– U koga?

– U Miloša.

– U kog Miloša?

– U našeg. Mog. Tvog.

– Ti stvarno nisi normalna.

– Znam.

– Dobro, šta je tu je. Sad je najvažnije da mu to ne kažeš.

– Dobro.

– Ozbiljan sam. Nemoj da mu kažeš. Sve ćeš upropastiti.

– Šta ako moram?

– Ne moraš ništa.

– Dobro.

– Pazi, nemoj da se povrediš.

Pazi, nemoj da…

Kakvo je to životno upozorenje bilo! Imati 16 godina i toliko se jako i brzo zaleteti u ljubavnu agoniju da ti uvek neozbiljan prijatelj kaže: Pazi. Pazi. Pazi, nemoj da se povrediš.

U dnevniku piše da sam ga pitala:

– A šta će biti ako se povredim?

– Pa, ništa. Boleće te, pa će proći.

Bolelo je.

Prvo nije prošlo.

Pa je prošlo.

Sećam se, dok je prolazilo, bolelo je đavolski. Kako me ne voli? Zašto me ne voli? Što nisam pazila?

Sad mi je jasno da sam ja već tada bila jedna od onih koje ne umeju da se čuvaju i da to nije ništa strašno. Ako paziš da se ne osećaš loše, da li se osećaš dobro? Da li uopšte osećaš? Hoćeš li da živiš ili da životariš?

Pravila postoje da bi se kršila, govorili smo ponosno u srednjoj školi. To se u tim godinama uglavnom odnosilo na prepisivanje, na kasne dolaske kući i krišom ispušenu cigaretu. Sad je sve složenije, a opet mnogo jasnije. Ako si pametan, svaki dan je lekcija.

Ako si pametan, okliznućeš se na ljubav. Saplešćeš se o sebe sa šoljom kafe u ruci. Jer nema ničeg zanimljivog u tome se od života paziš.