Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPraktična Lola

Nije tačno da više nema dobre dece. Problem je u tome što ih mi ne primećujemo

Ova današnja deca, pa to je strašno!”

„Generacije su sve gore i gore!”

„Sve je manje dobre dece, sve je to razmaženo i raspušteno!”

Redakcija

zelenaucionica.com

Foto: zelenaucionica.com

Eh, da mi je da sam dobila dinar svaki put kad sam nešto slično čula i pročitala, sad bih bila milioner. Samo, ima jedan problem. To nije sasvim tačno.

Nedavno sam se uselila u novu zgradu i dobila nove komšije. Vraćajući se iz šetnje sa decom, zastala sam kratko ispred ulaza i razgovarala telefonom. Iz zgrade je izašao komšija, dečak od 10 godina, video me sa kolicima i stao pored mene.

Završila sam razgovor i pitala ga zbunjeno da li je nešto hteo. Odgovorio je: „Ne, samo sam sačekao da završite da pitam da li vam treba pomoć.” Dečak od deset godina.

Koliko je samo truda uloženo u njegovo vaspitanje? Nije se sigurno sa tim manirima rodio. Znate li šta to govori? Nije do dece – do NAS JE. Svako dete se može vaspitati da bude učtivo, uviđavno i ljubazno. Ali ne ume svaki roditelj da vaspitava.

Nedavno sam na jednom blogu pročitala priču o ženi koja je par sati nakon porođaja prvi put u ruke uzela svoje dugo očekivano čedo. Sestru koja joj je dete donela upitala je: „Hoće li joj se ove bele bubuljice povući?” „Zar je to sve što vidite na svom detetu?”, upitala je sestra hladno.

Da, mi smo skloni tome da vidimo samo ono manje lepo, ono što odskače, što smeta. Ako vidite gomilu dobre dece i jedno koje ide i razbija, ruši, lomi – nećete posvetiti ni gram pažnje ovoj dobroj, već ćete se potpuno usmeriti na malog huligana.

Deca huligani postoje. To nije sporno. Ali njih je manje, mnogo manje nego dobre dece. Sve to što rade zapravo je očajnička želja za pažnjom. Bilo kakvom. I dok je sva pažnja usmerena na njih, dok jedno ili dvoje dece u svakom razredu predstavljaju glavobolju za nastavnike i roditelje, tu je onih 20 koje niko ne primećuje, koji ne mogu da dođu na red.

Zato, hajde da to promenimo. Hajde da vidimo umemo li da na površinu izvučemo ono lepo, ono vredno divljenja, ono čemu treba da stremimo. Ima li dobre dece? Oh, da, više nego one „loše”!

Ko su svi oni đaci, fizičari, matematičari, informatičari, koji nas kite medaljama iz celog sveta i zbog kojih smo ponosni na svoju zemlju? Zar to nisu dobra deca? A oni đaci koji se zbog siromašnog druga odriču ekskurzije, pa svi zajedno sakupljaju za njega novac?

Ili oni koji preskaču užinu i drugu koji ide u papučama – kupuju nove cipele? Jesu li to te sve gore i gore generacije? A deca koja sređuju parkove, koja obilaze svoje bake i deke, koja ustaju u autobusu da ustupe mesto starijima? Da li njih neko primećuje?

Da li o njima pišemo, govorimo? Oni su tu, svakog dana, u parkićima, školama, u zgradama. Da pomognu mladim mamama koje vuku namirnice i kolica, starijima kojima je pomoć potrebna. Tu su da ustupe mesto u autobusu i da se to smatra sasvim normalnim, da to niko ne pohvali.

Tu su da donesu medalje sa svetskih takmičenja u matematici, da im obećamo doček na balkonu, a onda odlučimo da za njih tamo ipak nema mesta. I da to prođe tako, bez reči, bez pobune.

Nije tačno da više nema dobre dece. Problem je u tome što ih mi ne primećujemo. I sve tako ne primećujući dobro, a primećujući loše, šaljemo jednu, jasnu poruku – ako želite da budete primećeni, činite loše stvari, budite grubi i nevaspitani, zaboravite na empatiju i ljudskost.

Kad dobra deca budu predmet pažnje i divljenja, dobre dece će biti sve više.

„A, šta bi drugo, nego da Srbija ne može propasti, mogao pomisliti svako ko čuje da je dečak, koji u naše dane jedva tavori o više nego skromnoj nadnici – našao 700.000 dinara i vratio ih, ne znajući čiji su, a znajući samo da nisu njegovi. Tih sedamsto hiljada su drugo ime za sve blago ovoga sveta za koje David Marković nije dao dušu ni ovom Golijatu.”

Matija Bećković o dečaku koji je pronašao i vratio veliki novac

A. C.

Preuzeto sa: zelenaucionica.com

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije