Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Nemoj da se šališ sa mnom, važi?

Nemoj da se šališ  sa mnom, važi? To nije za mene više. Imam pravo na sreću, imam pravo na sreću, ponavljala je kao mantru u sebi i vratila se za sto da sedne preko puta Marka.

Piše: Srbijanka Stanković

Jesam li konačno pošandrcala? – pitala je svoj odraz u ogledalu. Stajala je u toaletu novosadskog kafića gde je pobegla od Marka. Od toga koliko je divan.

– Jesi tu? – skuckala je poruku brzo. – Mislim da ja ne mogu ovo. – progutala je knedlu, pa nastavila. – On je predivan, ali…

– Ali šta? Opusti se više!

– Ne mogu. Prestravljena sam.

– Maki, on nije Danilo.

– Znam, ali… Šta ako me…

– Ako te šta? Voli?

– Ne, ono drugo.

– Neće te ostaviti. Diši. Gde si sada?

– U WC-u kafića.

– A Marko?

– Čeka me za našim stolom.

– Ludačo! Idi kod njega. Pusti i Danila i sav taj cirkus! Čuješ li me? Imaš pravo na sreću.

Imam pravo na sreću, imam pravo na sreću, ponavljala je kao mantru u sebi i vratila se za sto da sedne preko puta Marka. Pre samo pola godine bila je na drugom kraju sveta, među oblacima i peskom, sa Danilovim rukama oko struka i srca. Ali on je nije stvarno grlio. To joj je sad već bilo jasno.

Marko je grlio očima. I to bi je protreslo svaki put. Samo da se ne šali.

Stajala je ispred studentskog doma i zurila u tablu sa nazivom ulice. Bilo je potpuno nepravedno što je posle svega promenila grad, fakultet, život, pomalo pobegla iz Beograda u Novi Sad, a onda došla da živi u ulicu sa njegovim imenom.

– Glupi Kiš – promrmljala je i ugrizla se za usnu. – Izvini, Andrease Same. – nasmešila se.

„S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže.“

Odmah bi prvo pomislila na „Rane jade“, na onaj nesiguran osećaj u prvoj godini gimnazije, kad je stiskala korice pred početak časa. Da li da kaže da i ona oseća isto? Da se strmoglavila kao Kišovo kestenje, „kao što padaju zvezde – vrtoglavo.“ (Tako joj je posle bilo uvek u Danilovom društvu.)

Polomićeš vrat jednog dana tako, govorila je majka.

A ona je ponosito nosila svoje lokne na ramenima i mislila: neka! Bolje vrat nego srce! Pa je jurila, za rečima žurila, bespovratno zaljubljena u umetnost. Jednom se na ekskurziji u Italiji rasplakala u muzeju. Niko sem profesorke likovnog to nije razumeo. Pogledala je saosećajno i rekla:

– E moja Majo, opasan je virus umetnosti. Od njega se ne umire, ali se ne leči. Jedino je ljubav opasnija od toga. Kad je prava, onda je neizlečiva.

Nasmejala se. Nije mogla da poveruje da profesorka poredi jednog Mikelanđela sa bezveznim ljubakanjem posle časova sa Nemanjom iz IV-3. Mislila je da je ljubav to. Četiri SMS-a koja su razmenili na času i njegovi oznojeni dlanovi na njenom struku.

– Profesorka, Vi se šalite.

Pojma nije imala kako tek ljubav ume da se šali.

Studirala je kad se Danilo uvukao u njen život kao od šale. Bile su to divne godine. bile su to mračne godine. Nije želela da se seća ničega. Stajala je ispred studentskog doma u ulici Danila Kiša u Novom Sadu i mislila: Zar je ljubav stvarno šala?

Zar je on nju zaista nasamario? Ništa se ne računa? Ni krofne koje joj je doneo noć pred ispit, ni avionske karte i mesto do prozora, ni kada je progutala negodovanje svih i rekla: Mi smo se pomirili. Možda je profesorka bila u pravu. Možda je ljubav stvarno neizlečiva.

Uradila je jedino što je mogla. Spakovala torbe i prebegla u Novi Sad.

Foto: Billion Photos / Shutterstock.com

Ja mu sad dođem ljubavna izbeglica.

Napisala je sestri prve večeri iz nove studentske sobe.

– To baš i nije tačno. Mislim, on odavno ne živi u Beogradu.

– Da, on ne živi, ali naša ljubav živi. Ili bar ono što sam ja mislila da je ljubav.

– Maki… Znaš da pričaš besmislice?

– Znam. Nije ni važno. Šalili smo se malo.

Kako se to voli ponovo? Jednom kad ti slome srce, je l’ to postoji neka tarifa, neki program po kom se ispravlja? Kako znaš da te onaj neće potpuno slomiti? Svojom šalom.

Kako znaš da si preboleo i da možeš dalje?

Dva meseca kasnije u amfiteatru je napisala na uglu Markove sveske: Nemoj samo da se šališ sa mnom, važi?

Marko je dopisao: A kako ćeš se onda smejati, Majo?

Nasmešila se i zatresla loknama prema njemu.

Znala je. Ljubav je neizlečiva samo kad je prava i kad se s nekim šališ.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije