„Silovana sam sa 14 godina, a snimak je završio na porno sajtu“

Desetine ljudi su je potom kontaktirale da joj kažu da se suočavaju s istim problemom danas.

Medicinska sestra zastala je u dovratku Rouzine bolničke sobe i okrenula se ka njoj.

„Žao mi je što ti se ovo desilo”, rekla je glasom koji je podrhtavao. „I moja ćerka je silovana.”

Rouz ju je pogledala. Nije mogla da ima više od 40 godina, pomislila je Rouz, njena ćerka mora da je veoma mlada, baš kao i ja.

Prisetila se prvog jutra posle napada, razgovora sa bezosećajnim policajcem i bolničkim doktorom. Svi su koristili izraz „navodno” kad god su pominjali nasilni, višečasovni noćni napad koji im je Rouz opisala. Sa izuzetkom njenog oca i bake, većina njene rodbine takođe joj nije verovala.

Sa medicinskom sestrom bilo je drugačije.

„Ona mi je verovala”, kaže Rouz.

Bio je to tračak nade – neko je prepoznao i prihvatio šta joj se desilo. Ophrvao ju je talas olakšanja, što je delovalo kao da bi moglo da bude početak puta ka njenom oporavku.

Ali uskoro će stotine hiljada ljudi i sami moći da pogledaju njeno silovanja a od tih gledalaca neće dobiti saosećanje.

Deceniju kasnije, Rouz Kalemba češlja gustu kosu koja joj seže do butina, stojeći pred ogledalom u kupatilu, uvrćući krajeve prstima kako bi napravila prirodne lokne. To se nije dešavalo u mesecima posle napada – sva ogledala u njenoj kući morala su da budu prekrivena ćebetom, jer nije mogla da podnese da vidi vlastiti odraz.

Ona danas ima 25 godina i deo njene svakodnevne rutine je da brine o sebi.

Negovanje kose je jedna. Češljanje zahteva vreme i trud, što je gotovo čin meditacije. Ona zna da ima prelepu kosu, ljudi je sve vreme komentarišu. Svako jutro sebi sprema i šolju kakaoa, čokoladu u čistom, sirovom obliku za koju smatra da ima lekovita svojstva, i zapisuje ciljeve u dnevnik.

Namerno ih stavlja u sadašnje vreme.

„Ja sam izvrstan vozač” jedan je cilj. „Ja sam srećno udata za Roberta” glasi drugi. „Ja sam dobra majka.”

Dok seda da razgovaramo, Rouz prebacuje kosu preko ramena – ona pokriva veći deo njenog tela, njen lični štit.

Odrastajući u malom mestu u Ohaju, za Rouz nije bilo neuobičajeno da prošeta sama ulicama pre odlaska na spavanje. Šetnja bi joj pročistila misli, volela je svež vazduh i tišinu. I tako je za četrnaestogodišnju Rouz to veče u leto 2009. godine započelo kao i većina drugih.

Ali onda se iz senke pojavio muškarac. Preteći joj nožem, naterao ju je da uđe u kola. Na suvozačevom sedištu sedeo je drugi muškarac, otprilike 19 godina star – viđala ga je već po gradu. Odvezli su je u kuću na drugom kraju mesta i silovali je 12 sati, dok je treći muškarac snimao deo napada.

Rouz je bila u šoku – jedva je mogla da diše. Bila je teško pretučena i ubodena nožem u levu nogu, odeća joj je bila sva krvava. Gubila je svest i dolazila k sebi.

U jednom trenutku, jedan od muškaraca izvukao je laptop i pokazao Rouz snimke napada na druge žene. „Moje je poreklo starosedelačko, pripadam kanadskim Prvim narodima”, kaže ona. „Napadači su bili belci i struktura moći bila je očigledna. Neke od žrtava bile su bele, ali većina je bila obojene kože.”

Kasnije su joj muškarci pretili da će je ubiti. Nateravši se da se dozove svesti, Rouz je počela da razgovara s njima. Ukoliko je puste, ona neće otkriti njihov identitet, rekla im je. Ništa im se neće desiti, niko nikad neće saznati.

Nakon što su je strpali nazad u kola, muškarci su je izbacili na ulicu na oko pola sata hoda od njene kuće.

Dok je ulazila na vrata, uhvatila je odraz u ogledalu u predsoblju. Iz posekotine na njenoj glavi i dalje je curkala krv.

Njen otac Ron i nekoliko članova šire porodice bili su u dnevnoj sobi i spremali se da ručaju. I dalje krvareći zbog uboda nožem, objasnila je šta joj se desilo.

„Moj tata je pozvao policiju, odmah me je utešio, ali ostali su govorili da sam sama to tražila šetajući tako kasno uveče”, kaže Rouz.

U bolnici, Rouz su dočekali doktor i policajac, obojica muškarci.

„Obojica su se odnosili prema meni izuzetno nehajno”, dodaje ona. „Nije bilo ljubaznosti, topline.”

Policajac ju je pitao da li je sve to započelo na uzajamno dobrovoljnoj bazi. Je li to bila noć koja se otela kontroli, pitao se.

Rouz je bila zapanjena.

Bila sam premlaćena do neprepoznatljivosti. Ubodena nožem i krvarila…”

Rouz im je rekla da ne, nije bilo na uzajamno dobrovoljnoj bazi. I još uvek drhteći zbog onoga kroz šta je prošla, rekla je da ne zna ko ju je napao. Policija nije imala nikakvih tragova na osnovu kojih bi mogla da pokrene istragu.

Kad je narednog dana Rouz puštena, pokušala je da se ubije, ne mogavši da zamisli kako će od sada živeti normalnim životom. Njen brat ju je našao na vreme.

Nekoliko meseci kasnije, Rouz je pretraživala po Majspejsu, kad je otkrila da je nekoliko ljudi iz njene škole podelilo isti link. Ona je bila tagovana. Kliknuvši, Rouz je bila prebačena na slavni sajt koji deli pornografiju, Pornhab. Osetila je talas mučnine kad je ugledala nekoliko snimaka napada na nju.

„Naslovi su bili ‘tinejdžerka plače dok je šamaraju’, ‘tinejdžerku razvaljuju’, ‘onesvešćena tinejdžerka’. Jedan je imao više od 400.000 pregleda”, priseća se Rouz.

„Najgori snimci su bili oni na kojima sam onesvešćena. Gledati kako me napadaju, a da nisam pri svesti, bilo je najgore.”

Na licu mesta je donela odluku da ne kaže porodici za snimke – većina njih joj ionako nije pružila podršku. Neće postići ništa ako im bude rekla.

Za svega nekoliko dana, postalo je očigledno da je većina njenih vršnjaka u školi pogledala snimke.

„Uznemiravali su me”, kaže ona. „Ljudi su govorili da sam sama to tražila. Da sam čikala muškarce. Da sam drolja.”

Neki dečaci su rekli da su ih roditelji posavetovali da je se klone, u slučaju da ih zavede a posle optuži za silovanje.

„Ljudima je mnogo lakše da okrive žrtvu”, kaže ona.

Rouz kaže da je 2009. godine u periodu od šest meseci nekoliko puta slala mejlove Pornhabu da ih zamoli da skinu te snimke.

„Slala sam mejlove Pornhabu preklinjući ih. Kumila sam ih. Pisala sam im: ‘Molim vas, ja sam maloletna, ovo je bio napad, molim vas skinite ih.'”

Nije dobila nikakav odgovor, a snimci su ostali dostupni.

„Naredne godine sam se povukla u sebe”, priseća se ona. „Nisam osećala ništa. Otupela sam. Nisam pričala ni sa kim.”

Pitala se, u slučaju svake nepoznate osobe koja bi je pogledala u oči, da li je ova videla snimke.

„Da li su ih uzbudili? Jesu li se zadovoljavali gledajući moje silovanje?”

Nije mogla da gleda samu sebe. Zato je prekrila ogledala ćebetom. Prala je zube i kupala se u mraku, razmišljajući sve vreme o tome ko bi mogao da gleda te snimke.

A onda joj je sinula ideja.

Otvorila je novu mejl adresu predstavivši se kao advokatica i poslala Pornahbu mejl preteći tužbom na sudu.

„Snimci su nestali u roku od 48 sati.”

Mesecima kasnije, Rouz je počela da ide na terapiju, konačno otkrivši identitete napadača psihologu, čija je dužnost bila da ih prijavi policiji. Ali nije ispričala porodici niti policiji za snimke.

Policija je uzela izjave o uticaju krivičnog dela na žrtvu od Rouz i njene porodice. Advokati napadača tvrdili su da je Rouz dobrovoljno pristala na seks i muškarci nisu bili optuženi za silovanje već za „doprinos delinkvenciji maloletnice” – što je samo prekršaj – i na kraju dobili uslovnu kaznu.

Rouz i njena porodica nisu imali snage ni resurse da se bore za strožu kaznu.

Očigledno je da Ron Kalemba razmišlja mnogo o tome šta se pre toliko godina desilo njegovoj ćerki. Šta je mogao da uradi drugačije, da je znao više, pita se on. Njegova ćerka se izmenila posle napada. Od odlikašice je stigla do bežanja sa časova i neurađenih domaćih zadataka.

Sedimo u parku blizu njegovog doma koji Ron često posećuje. On i Rouz ponekad zajedno čitaju delove Biblije na klupi. Ne pričaju mnogo o prošlosti.

„Ima osećaj da ju je čitav svet izneverio”, kaže on. „Njeno zlostavljanje deluje kao da je bilo jedna velika šala za sve. Potpuno joj je promenilo život, a ljudi su je izneverili na svakom koraku”.

Ron je čuo za njene video snimke na Pornhabu tek 2019. godine, kada je blog koji je Rouz vodila o zlostavljanju postao viralan na društvenim mrežama. On nije imao pojma da je toliko ljudi videlo silovanje njegove ćerke, ni da su joj se u školi podsmevali zbog toga.

„Znao sam devojku iz osmog razreda kad sam ja išao u školu”, priseća se Ron. „Ljudi bi se kačili s njom i ona bi dobijala batine. I niko od nas ništa nije rekao, samo smo gledali kako se to dešava.”

„Naleteo sam na nju godinama kasnije i ona je mislila da sam i ja bio siledžija, zato što sam samo stajao pored i gledao kako se to dešava. U stvarnosti ju je zapravo povređivalo samo par ljudi, ali je ona mislila da smo svi mi protiv nje zato što smo gledali i ništa nismo govorili. Tako je ta tišina izgledala njoj.”

Da li to misli da se desilo Rouz?

„Da, ali za nju je još gore. Ona je imala i digitalnu grupu siledžija. Neki su bili tihi, ali neki su bili agresivni. Njen svet je drugačiji.”

Tokom narednih nekoliko godina, Rouz bi često nestajala u digitalnom svetu.

Unosila se u pisanje, izražavajući osećanja na blogovima i društvenim mrežama, ponekad koristeći nadimke, ponekad pravo ime.

Jednog dana 2019. godine, dok je skrolovala kroz fid na društvenim mrežama, videla je veliki broj postova o Pornhabu.

Ljudi su ga hvalili zato što je davao donacije dobrotvornim organizacijama za očuvanje pčela, uvodio titlove za gluve gledaoce, davao donacije za pomoć dobrotvornim organizacijama koje se bore protiv porodičnog nasilja i omogućavao stipendije u vrednosti od 25.000 dolara ženama koje žele da uđu u tehnološku industriju.

Pornhab je zabeležio 1.200 pretraga u sekundi i 42 milijarde poseta 2019. – što je povećanje od 8,5 milijardu u odnosu na prethodnu godinu, sa dnevnim prosekom od oko 115 miliona pregleda, saopštila je kompanija.

„Nemoguće je promašiti Pornhab ukoliko koristite društvene mreže”, kaže Rouz.

„Uradili su mnogo na pozicioniranju sebe kao ‘društveno osvešćene’ kompanije, gotovo nadrastavši pornografiju, ali video snimci sa naslovima kao što su bili moji i dalje postoje na njihovom sajtu. Nema načina da se zna da li tamo ima silovanja a da žrtve ne znaju za to.”