Hrabra LolanajnovijeNaslovna vijest

Ajde više trgni se, sve imaš, a potonula!

 

 

(Kad vas anksioznost uveri da vam ludnica ne gine)

Jovana Kešanski

 

GAP.
Zvuči kao jeftina robna marka odeće koju u pogonima neke zabačene varoši šiju Kinezi za sitan novac od kog će da kupe morsku travu ili pirinač. Zapravo je reč o Generalizovanom Anksioznom Poremećaju čiji je glavni simptom pomisao Ja ludim.

Plus,

Povrediću sebe, povrediću najbliže. Ne želim nigde, plašim se svega. Plašim se sebe. Ko zna na šta sam spreman. Završiću u ludnici.

Plus, stalno propitivanje koje počinje sa: “Šta ako?”

Plus, oblivanje hladnog paničnog znoja i osećaj dubokog beznađa.

Finese koje prate ovo stanje, neverovatno ga produbljujući su:

Strah od čitanja crne hronike, jer svaki ludak koji je nekog zaklao ili povredio biste mogli biti i Vi, već sutra. Jer “ludite” a ludaci ovo rade, zar ne?

Strah od bolesti i smrti. Sve što vas žigne je sto posto rak koji je hiljadu posto metastazirao i bliži vam se kraj. Prepipavate se drhtavim prstima. Ako se u tom momentu pogledate u ogledalo videćete osobu boje kreča, dok vam se od straha i panike vid ne zamuti. Imaćete osećaj da se rušite. Možda i padnete. Dah će vam postati kratak ko ribi izbačenoj na kopno. Srce lupati ko trkaču na sto metara.

Slike okačene na tuđe zidove na kojima biste nekad, u drugim okolnostima, videli sunce i dve ptice kako se radosno jure, ličiće vam na crnu mrlju na plućima i dva krsta koja lebde na nebu, recimo. Ni boje više nećete videti jasno, sve neka siva i crna ko smrt.

Ništa novo, anksioznost krivi percepciju stvarnosti i opažaje. Još jedan njen simptom, toliko jak da ćete zaista pomisliti da vam ne gine sedenje u velikoj beloj prostoriji sa drugim “poludelim” ljudima u ludnici obrušenih zidova, gde malo pribraniji igraju karte dok većina hipnotisano gleda u zid. Ako ima Boga, vi ćete držati karte u rukama.

Kod gripa vam curi nos, kod anksioznosti su sline “ja ludim” “ja umirem” i krivi opažaji stvarnosti, uglavnom prilično sumorni.

Uznemira vas ono što druge opušta.

Ne možete među ljude, jer ne možete sa sobom. Koža vam ko za dva broja tešnja.

Možda će vam pasti na pamet i da odete da slivate strah. Ili da vam neko otvori karte. Ko veruje u Boga, sigurno će zaći u zidove Crkve. Bićete do bola prijemčivi za upijanje najglupljih, nabizarnijih priča. Nećete moći da iz tuđih usta slušate reči “rak”, “ubio se”, “smrt”, “bolest”, “zadavila muža” i slično. Upijaćete ono čega se plašite.

Biće vam teško da na televizoru gledate trilere, dramu, agresiju.

Biće vam teško da dišete vazduh.

Biće vam teško da normalno gurate dan. Svuda su te čitulje polepljene po stablima i svi ti dosadni ljudi usta punih priče o još jednom obolelom od karcinoma.

Biće vam teško da ostanete sami. Mislim, sami sa svojim mozgom koji je malo pobrljavio, ali od tog kvara nećete poludeti, ja nisam.

Kad god budete videli lepu, doteranu, uspešnu ženu ili muškarca na TV -u, pomislićete “blago njoj, ona sigurno nema probleme”.

Još dublje će te skliznuti u provaliju kada ne naiđete na razumevanje i podršku najbližih. Kada vam tata kaže “Ajde, više, ustani, sve imaš, a potonula. Šta bi drugi dali da su na tvom mestu”. On misli da radi najbolje, srce mu puca da vas gleda tako nemoćnu, kožu bi svoju skinuo da vam je da, ali nije vičan umirivanju anksioznosti. On ni ne zna šta je to.

Dizaće vas iz kreveta, reći će da preterujete, da umišljate, da vam ništa ne fali i time vas sve dublje gurati u anksioznost, jer ćete posle serije tih ponavljanja biti donekle ubeđeni da ste zaista ludi ako ne znate da cenite sve što imate. Nabujaće griža savesti, a ona nije potrebna.

Ako budete imali sreće, skupićete na vreme snagu da odete kod psihijatra. Verovatno će vam, ako naliči simptomima gore, reći GAP i dati lek, na primer. Ako budete pametni, i ako vidite da ne ide borba jedan na jedan, uključićete dati lek uz obavezne razgovore kod psihologa.

Ako budete pribrani nećete pomisliti “da, evo, zaista sam lud, čim pijem lek ko oni iz ludare”.

Trajaće. Ne predugo, ali ne ni premalo. Ipak je trebalo dosta godina stresa, strahova, povređivanja od drugih, prilagođavanja, nekih unutrašnjih borbi da biste doterali do dijagnoze GAP.

Treba taj krš raščistiti.

I da, može da se vrati, često se vrati, ali tada vam je lakše, jer znate kako sad treba da se borite.

Ako se vrati, ne očajavajte. Anksiozne osobe su preosetljive, ranjive, neprilagođene ovom ludom svetu, prokrvljene više od bilo koga drugog, zbunjene, sklone kontroli i preispitivanju, dobre, sanjari, idealisti.

Ne prispitujte anksioznost, zato. Neće ona u telo hladnih, sebičnih, egositičnih, krutih, migoljavih crva, sluzavih.

Da li ovo treba da vas ohrabri?

Ne.

Samo treba da vas bar malo rastereti, da znate zašto je došla baš kod vas.

Jednom sam pročitala jednu knjigu i pomogla mi je i jednu rečenicu koja mi je isto pomogla.

“prepusti se strahovima, ne bori se sa njima na silu, ne paniči kad se pojave, ne preispituj što su se pojavili, ne hvataj za kosu, strah se lepi na strah, pa ponovo i ponovo i za tili čas imaš od jednog nakoćenih sto”

I znaj, sve prođe, koliko god zvuči kao kliše. Obično onda kada prestane da te boli kurac za njom.

Mene je prošlo.

Ostala sam jednako ranjiva, jednako neprilagođena, jednako mi je ponekad tesno u sopstvenoj koži, ali sada, posle toliko godina znam da je to zbog toga što sam ja takva.

Da sam hladna, kruta, proračunata ne bi me napala.

Da me nije do srži zabolela smrt bliskih drugova, ne bi me napala.

Da me nije povredilo nerazumevanje nekih ljudi bliskih, ne krvno bliskih, koji su mi se mešali u odluke, ne bi me napala.

Da me nije povredila svaka prerana smrt mladih bića, ne bi me napala.

Da nisam lupala glavu o smislu življenja, ne bi me napala.

Da sam umela kome treba kad treba reći “puši bre kurac”, ne bi me napala.

Da me nije bolelo nesnalaženje roditelja u svemu tome, ne bi se produbila.

Da sam istrajala u svojoj odluci da ne ulazim u kuću u koju ne želim da uđem, ne bi me napala.

Da sam imala drskosti, ko nekad sa 19, da sa svojom ljubavi odem daleko, ne bi me napala.

Da me nije zabolela svaka nepravda koja nije imala veze sa mnom, ne bi me napala.

Da nisam pokušavala da sve stvari kontrolišem i uredim kako sam ja zamislila, ne bi me napala.

Da sam brže shvatila da je život nepredvidiv.

Da sam više gledala sebe, a ne druge, ne bi me napala.

Ovako me ja napala, davno, i pojma nisam tad imala da će mi sve ovo sada biti tako lako da napišem, jer sam je tad vešto skrivala.

Lepa, našminkana, doterana, nasmejana, a u sebi iskomadana do nesastavljanja.

Borile smo se u dva navrata. Drugi put sam je nokautirala u prvoj rundi, jer sam već poznavala protivnika.

Pokušava povremeno da zakorači u ring, zaljulja malo užad, nije da me ne preplaši, i vrati se.

Moraš upoznati protivnika da bi ga savladao.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije