devojka-plače
Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Nema veze ako plačeš

Progutala je knedlu. „Samo da se ne rasplačem, samo da se ne rasplačem, samo da se ne rasplačem.“

– Celu sam te video. Pođi sa mnom. Nema veze ako plačeš.

Srbijanka Stanković

Foto: Pixabay.com

– Probuši kašiku, Tasićeva! – dreknula je nastavnica fizičkog tako da je zaječala fiskulturna sala.

Jovana se po treći put bezuspešno zakucala u kozlić kad je čula taj urlik i upozorenje. Kao da ona nema ogledalo kod kuće. Taj čas su delili salu sa IV-3, pa je umesto njih trideset, šezdeset maturanata gimnazije čulo da je Jovana Tasić debela. Što je najgore, u istom tom IV-3 bio je i Nemanja. Onaj Nemanja. Sad je izgledao kao da je jedini koji nije čuo vrištanje anoreksične profesorke.

Svi su se smejali histerično.

Odvojila je svoje zajapureno lice od kozlića i sklonila kosu sa znojavog čela. Sišla je sa odskočne daske i vratila se u vrstu.

– Ja ne razumem današnje devojke uopšte! Zar tebi nije stalo da izgledaš lepo? Pogledaj se bolje u ogledalu sledeći put kad ti padne na pamet da jedeš picu! – nastavila je nastavnica da gunđa. – Umesto sport, fitnes, pa malo voćkice, povrće, vi svi na odmoru žvaćete testa puna aditiva i ko zna kakvih otrova! Kakva ste vi to kilava omladina! Tasićeva, sledeći put upisujem jedinicu. Danas sam dobre volje, evo ti minus u svesku! – poslednje reči su se izgubile u žamoru školskog zvona i znojavih gimnazijalaca.

U garderobi je bilo zagušljivo, ali ona nije žurila da se presvuče. Čekala je da izađu sve njene drugarice, pa da polako skine široku belu majcu koja je skrivala povređena rebra. Nije želela da iko vidi posledice „pada sa stepenica“. Uvek bi bilo „pala sam niz stepenice“, iako u kući nisu imali ni jedan jedini stepenik.

Imali su samo flašu o koju se njen otac spotakne. Malo se spotakne, pa malo jače udari.

Sinoć je bilo: Šta je, nije ti dobra večera što ti majka spremila?! Đubre jedno nezahvalno! Hranimo te kako znamo i umemo! Ja rintam od jutra do mraka, majka se ubija u kuhinji, a sve što imaš ti da kažeš je nisam gladna. Marš, tamo! (pa pljus.)

Imala je 18 i po godina i 49 kila. Dan pre 18 rođendana je stala na vagu i shvatila da je teža nego majka. Tričavih 59, ali opet, teža. Devojke u školi su stalno pričale o nekim dijetama, o ravnom stomaku i haljinama za maturu. Znala je da mora da smrša. Prvih pet kila niko nije primetio. Onda je počela da nosi sve širu odeću.

– Nisam gladna. – govorila bi majci. Nije lagala.

Posebno joj se ništa nije jelo kad kuća zamiriše na neku brlju od rakije koju je pio njen otac.

– Sram te bilo, derište da bi derište! Nisam gladna! Umeš li ti nešto drugo da kažeš osim „nisam gladna“?! Možda i ne treba da jedeš! Možda nisi ni zaslužila! Po ceo dan visiš nad tom knjigom, a džaba ti sva škola kad si za život glupa! – urlao bi svaki put pre nego što bi usledio udarac.

Nekad je to bila samo ćuška, tek da se kaže da je nije udario.

Nekad su to bile ozbiljne batine od kojih je imala podlive nedeljama.

Zavisi koliko je rakija bila dobra.

Nikad kod njega nije bilo sutradan „izvini, ćero“. Nikad je nije pomazio. Nije bilo ni onog „mir, mir, mir, niko nije kriv“. Jer ona je bila kriva. To se nije dovodilo u pitanje.

Majka je u početku umela da ga pravda. „Nemoj da se ljutiš, njemu je teško, radi po ceo dan.“ Kad je u šesnaestoj završila na urgentnom zato što je lupala dok je prala sudove nakon ručka – majka je konačno prestala da ga pravda rečima. Samo se sklanjala.

tužna-devojka

Foto: Pixabay.com

***
– Hej, Tasićeva! – trgnuo ju je poznat glas. Školska svlačionica je odjednom postala kao gluva soba. Na vratima, na levom dovratku, tamo gde su bila ispisana njihova imena u srcu, stajao je Nemanja. Onaj Nemanja.

– Jesi li dobro? Pusti ovu vešticu, ne treba da te je briga šta priča. Nastavnici su ionako idioti, znaš to!

– Dobro sam. Nema to veze. – promucala je i osetila žiganje ispod rebara.

– Hoćeš na odmor? – pitao je kad je već zvonilo za početak novog časa.

– Izgleda da se odmor završio.

– Ne mora da se završi. Hajde sa mnom na jedno mesto.

– Ne mogu. Stvarno ne mogu. Ne smem da…

– Da bežiš sa časova?

– Ne, nego…

– Ne smeš sa mnom? Ne brini, neću nikom reći za modrice.

– Koje modrice?! – čula je neki drugi glas svojih usta. Bio je to isti onaj prestravljeni glas kojim ga je oterala iz svoje kuće jednom. Jedan jedini put kad je bio kod nje.

Nije stigla da se sabere, a već je stajao ispred nje.

– Ove ovde. – rekao je i spustio ruku na njen grudni koš.

– Ovog puta su malo niže, ispod rebara. – čula je sebe kako kaže.

– Znam, video sam.

Progutala je knedlu. „Samo da se ne rasplačem, samo da se ne rasplačem, samo da se ne rasplačem.“

– Celu sam te video. Pođi sa mnom. Nema veze ako plačeš.

Kad je uzeo za ruku i izveo u školsko dvorište, po prvi put u životu je osetila kako to izgleda kad se uz stepenice penješ. Kako padaš u ljubav.

(Kasnije, iste te večeri napisala je u dnevnik: Danas sam plakala po prvi put nakon tri godine. Nemanja se nije smejao. Po prvi put u životu me ništa ne boli.)

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije