LjudiMjestanajnovijeNaslovna vijestPorodicaRadoznala LolaŽivot

“Po ceo dan piljiš u ekran!” I to je, verovatno, sasvim okej

Pisac Daglas Adams ostavio je u amanet set pravila koja opisuju našu reakciju na tehnologiju.

Redakcija

psihobrlog.com/ Sanja Dutina Dragović

Foto: psihobrlog.com

Sve što postoji na svetu u trenutku tvog rođenja, normalno je i uobičajeno, i prirodan način na koji svet funkcioniše.

Sve što je izmišljeno od tvog rođenja do tvoje 35 godine, novo je i uzbudljivo i revolucionarno i verovatno na tome možeš izgraditi karijeru.

Sve što je izmišljeno nakon tvoje 35. godine protivi se prirodnom stanju stvari.

Prema tome, kada Generacija Z koja je odrasla uz Internet, dovoljno stasa da postane roditelj nekoj novoj Generaciji W, a Milenijalci budu bake i deke, možemo očekivati da će prestati preteći naslovi i horor priče o strašnim i pogubnim posledicama koje digitalni uređaji imaju na decu.

Do tada, pitanje vremena koje deca provode pred ekranom (eng. Screen time) ostaće jedna od najvećih roditeljskih briga i izazova.

Sa jedne strane imamo roditelje koji u strahu sklanjaju i štite malu decu od bilo kakvog kontakta sa touch screen-om, a sa druge one koji deci dopuštaju i udovoljavaju noseći se sa osećanjem krivice i pritiskom osuđujuće okoline. Sve u svemu, niko nije siguran kako da se postavi i šta je najbolje za dete.

Mediji odavno huškaju roditelje na rat protiv tehnologije. U tome im pomažu razni stručnjaci (samoproklamovani ili oni koje su upravo mediji i stvorili) koji ponavljaju jedne te iste fraze sa ciljem da podvuku negativne posledice i zaplaše roditelje.

„Evo kako vreme pred ekranom utiče na vaše dete..“, najćešće je upozorenje i loša vest. A najgora vest tu je zapravo činjenica da se mišljenje ovih eksperata, koji profesionalno uglavnom nisu u direktnoj vezi ni sa decom ni sa tehnologijom, uopšte ne poklapa sa trenutnim, relevantnim, pouzdanim, validnim rezultatima istraživanja.

Foto: unsplash

Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali problem nastaje kada se mišljenje prezentuje kao činjenica, bez obzira na to da li je podržano dokazima (da ne pričamo o tendenciji ljudi da traže isključivo informacije koje će potvrditi unapred formiran stav, što se – by the way – u psihologiji zove pristrasnost potvrđivanja).

Svetska zdravstvena organizacija prvi put je ove godine predstavila smernice za decu vezano za vreme provedeno pred ekranom: ne preporučuje se do druge godine; a do pete godine granica je sat vremena dnevno i to što manje.

Ovo su stroge preporuke imajući u vidu da su ekrani postali neizbežni i sastavni deo svakodnevnog života. Britanski kraljevski koledž reagovao je povodom ovih smernica i u zvaničnoj izjavi naglasio da su dostupni podaci previše labavi da bi dozvolili stručnjacima da postavljaju bilo kakva ograničenja u smislu broja sati.

Čak je Američka akademija pedijatara pre tri godine korigovala svoj zvanični stav kada je shvatila da je nemoguće pridržavati se njihovih saveta u praksi (koji i nisu bili zasnovani dokazima).

Priznali su da ne postoji jedan pristup koji odgovara svima. Roditelji treba da uzmu u obzir različite faktore i osmisle „digitalni plan“ za porodicu. Priroritet treba dati kreativnoj igri u offline okruženju, međutim, određeni onlajn sadržaji mogu biti edukativni za decu već na uzrastu od 18 meseci ukoliko su u pitanju visoko kvalitetni programi koje prate zajedno sa roditeljima. Ipak, savet o maksimalnih sat vremena pred ekranom na uzrastu do pet godina je ostao.

Jedan od autoriteta po pitanju screen time-a, Endru Šabilski (Andrew Przybylski), eksperimentalni psiholog i direktor istraživanja na Oksford Internet Institutu, preuzeo je na sebe i svoj tim ne samo da detaljno analizira sve prethodne studije o odnosu dece i tehnologije već i da napravi niz ozbiljnih novih istraživanja na ogromnim uzorcima sa izuzetno strogom metodologijom.

Profesor Šabilski

Šabilski je inače poznat javnosti po studiji na uzorku od 400.000 mladih koju je radio sa koleginicom Ejmi Orben a koja je pokazala da tehnologija šteti mentalnom zdravlju koliko i jedenje krompira ili nošenje naočara.

Upravo njegovo naredno istraživanje kaže da preporuke Svetske zdravstvene organizacije ne dovode do očekivanih psiholoških benefita kao i da su one nerazumno oštre. Saveti se previše fokusiraju na brojke dok zanemaruju sadržaj i kontekst: „Nije svako vreme pred ekranom isto“. Takođe je naveo da su zvanične smernice bazirane na zastarelim istraživanjima rađenim pre pojave pametnih uređaja.

Na uzorku od 20.000 roditelja, procenjivao je uticaj koji vreme pred ekranom ima na decu uzrasta od dve do pet godina. Pokazalo se da preterano vreme pred ekranom nije imalo naročito negativan uticaj na decu, kao i da se broj sati povećava sa godinama, posebno kod dečaka koji nisu belci, u porodicama sa nižim primanjima, i u slučaju kada su roditelji nižeg nivoa obrazovanja.

Sveukupno, nalazi sugerišu da postoji malo ili nimalo podrške za pretpostavku da je digitalno korišćenje ekrana samo po sebi loše po detetovo psihičko zdravlje.

Međutim, širi porodični kontekst, pravila koja roditelji postavljaju vezano za vreme pred ekranom, kao i pitanje da li zajedno sa decom istražuju digitalni svet, važnije je od broja sati.

Istina je da postoji mnogo studija koje pokazuju da su ekrani loši i za decu i za odrasle, ali te studije su metodološki toliko loše urađene da im ne treba verovati (i najčešće se radi o korelacijama a ne uzročno-posledičnim vezama, a čak su i pronađene korelacije male).

„Nikada nije postojao niti jedan dokaz da su ekrani direktan uzrok štete. Nekoliko korelacija u kombinaciji sa strahom od promene, pokazalo se kao dovoljno da odrasli tretiraju uređaje kao osumnjičene.“

Šabilski tvrdi da rasprostranjena ideja o nekom analognom načinu postojanja koji je kompletan, iskren, autentičan i predstavlja naše pravo JA, nasuprot digitalnom koje je štetno i lažno, prosto ne drži vodu.

Naš odnos sa tehnologijom nije i ne može se posmatrati crno belo. Mnogi stručnjaci pronašli su pozitivne strane digitalnih uređaja u radu sa različitim razvojnim poremećajima poput autizma, zatim sa decom koja boluju od malignih bolesti, decom sa emocionalnim i bihejvioralnim problemima.

Postoji veliki broj istraživanja koja pokazuju da ekrani mogu i da povećaju dečju fizičku i kognitivnu aktivnost, spremnost za školu kao i da pozitivno utiču na zdravlje i razvoj.

Treba napomenuti da i profesor Šabilski kao i većina stručnjaka smatra da je vreme pred ekranom najbolje balansirati sa drugim aktivnosti i koristiti umereno, ali sporenja kreću po pitanju digitalnog ekrana kao glavnog uzročnika problema u ponašanju:

„Mogu da vam kažem da detetu treba minimum 5-6h ispred ekrana svaki dan pre nego što bi mogla da se vidi bilo kakva promena u ponašanju.“

I pored toliko prisutne priče o digitalnim ekranima, tačno u metu zapravo pogađa članak koji je objavio The Atlantic pre malo više od godinu dana, a koji kaže da ne treba da brinemo za decu opsednutu pametnim uređajima, već za opsednute i isključene roditelje koji već pate od „polovične pažnje“ .

Ekonomisti su među decom primetili trend porasta povreda otkada su pametni telefoni dostigli popularnost. Odrasli se nerviraju kada dete prekida njihovo skrolovanje, pa ne samo da lakše odreaguje besom već i pogrešno tumače ili propuštaju emocionalne signale koje dete šalje (mada, zar nije sve to isto i u slučaju gledanja televizije – koga to nisu roditelji ukorili što ih “ometa” dok gledaju dnevnik?).

Ne samo da je besmisleno već se detetu šalju dvosmislene i nedosledne poruke kada da mu se oduzima tablet, dok ga ni sam roditelj ne ispušta iz ruke.

I za roditelje i za decu zapravo važi isto – najvažnije je da li koristite tehnologiju ili ona koristi vas. Ako je ovo prvo, onda se opustite, sve je u redu.

Preuzeto sa: psihobrlog.com

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije