KarijeraLjudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Ženska prijateljstva: Samo treba izdržati dok ne prođe bura.

-Halo…
-Otkud ti? Jel se nešto desilo ili…

Redakcija

avatot.com

-Ma, jok! Zovem te onako.
-Ali, ništa ti se ne čuje u pozadini! – sumnjičavo je prokomentarisala Milica, navikunta da je Tanja zove iz prevoza, iz prodavnice dok obavlja nedeljnu nabavku, ili sa ulice dok se kreće od jedne obaveze ka sledećoj.
-Hahahaha… Pa, zovem te od kuće. Ugrabila sam neki sekund vremena, pa reko’ da se čujemo.

Milica je Tanju već dugi niz godina doživljavala kao prijateljicu. Čak je, reklo bi se, preskočila fazu osećaja drugarstva i odmah shvatila da će njihov odnos biti nešto drugačije prirode i kvaliteta. Njihovo prijateljstvo je, od samog početka, imalo jedan štih slobode koji je Milica posebno cenila.

Foto: unsplash

Nikada, čak ni kada su bile u dvadesetim, Tanjin i njen odnos nije bio opterećen rigidnim dogovorima koji su se morali poštovati, tačnim satnicama, zakazanim terminima od kojih nema vrdanja, rođendanskim poklonima i ostalim konvencijama, iako je svega važnog u njihovom odnosu, na jedan spontan i neobavezan način, bilo.

Sloboda koju je Milica osećala da, na primer, Tanji otkaže viđanje ili da je pozove spontano na izlazak, bila je jedan od dragocenijih izleta u ideal odnosa kakvom je ova težila, a izuzetno retko ostvarivala.

Zato je i (pred)osećala da će se ovaj odnos lagano kotrljati kroz njihove živote, da će se razvijati naporedo sa fazama kroz koje njih dve budu prolazile (ili uprkos njima) i da će, s vremenom, dobiti jedan pečat istrajnosti i garancije kvaliteta.

Tanjin život je, kao i životi većine Milicinih prijateljica, bio usmeren tako da, u trenutku telefonskog poziva, između ostalog, ima:

1 brak
2 dece (1 dete u naručju koje, u svrhe češanja desni, glođe učkur od trenerke i 1 dete u vrtiću koje je, gle čuda, tog jutra plakalo da neće da ide tamo gde se kasnije, u toku dana, super zabavljalo)

1 mašinu tek opranog veša koji čeka da bude prostrt na sušenje
2 mašine neopranog veša
1 lonac povrća i mesa na uključenoj ringli
1 kašicu za bebu u pasirci
1 knjigu iz oblasti dečje psihologije koju čita pred spavanje (ako se to stanje uopšte može zvati spavanjem)
1 telefon
1 (ali bukvalno 1) minut slobodnog vremena, koji bira da iskoristi tako što će pozvati Milicu.

Foto: unsplash

Milicin život je, u trenutku telefonskog poziva, izgledao tako da ima:
1 duboku, kompleksnu i zahtevnu vezu sa samom sobom
1 površnu i nezahtevnu vezu sa momkom koji joj je posebno drag
1 posao koji čeka da mu dođe vreme
1 koji se lagano razvija
1 knjigu iz profesionalnog razvoja koju je pročitala do pola
1 knjigu iz savremene književnosti koju samo što nije završila
1 šolju tek skuvanog čaja
1 telefon
1 iznenađenje u vidu poziva koje će joj ulepšati dan.

Jer, kad imaš prijateljice koje nemaju vremena i koje imaju druge prioritete, telefonski poziv iz čista mira i ničim izazvan, predstavlja pravo iznenađenje.

Milica je već bila naviknuta da se njene udate prijateljice javljaju retko, skoro nikad, jer su se one smatrale zauzetima, a donekle je i samu sebe ubedila da ona treba da bude ta koja inicira pozive i viđanja.

Jer, u ovom društvu, bez obzira na lične obaveze, žena koja nema brak i decu, smatra se dokonom, a ova drugačijeg statusa je zauzeta i nekako se podrazumeva da nema prostora ni vremena da upućuje telefonske pozive ljudima koji ne nose njeno devojačko ili udato prezime.

I dok ova jedna možda zaista nema vremena, druga polako počinje da je zaboravlja, a pozivi postaju sve ređi, dok se ne svedu na po koju rođendansku čestitku i neku viber ili whatsapp poruku za Božić i Uskrs…

A počne tako naivno… Prvo se nađe dečko, takozvana ozbiljna veza, u koju treba „uložiti“ i izgraditi je. Zatim se, dok se ima dečko, slobodno vreme provodi sa njim i sa njegovim prijateljima, jer u našem društvu je važnije da se ona uklopi u njegovo društvo, nego on u njeno.

Foto: pexels

Onda se, kad se stanje imanja dečka ustali, desi to da su u društvo dobrodošle i drugarice, ali samo one koje takođe imaju dečka. Onda se, jedno vreme, simulira Nojeva barka i parovi se kreću u svojim zatvorenim krugovima, dok “raspareni”, kao pojava svoje vrste, uplivavaju u vode ovih drugih samo o rođendanima i, eventualno, slavama.

Dok ne dođu na red venčanje, krštenje, prvi rođendan prvog deteta, prvi rođendan drugog i… Tu se, najčešće, svaka nada ućutkuje i ostaje samo obris bivšeg odnosa.

S druge strane, takođe se dešava život; nalaze se nove prijateljice i nalaze se momci, s kojima čas ‘oće, čas neće, čas “zamalo” da bude ozbiljna veza.

Nalaze se nove prijateljice s kojima zajedničke teme postaju nova putovanja i hobiji, novi poslovi, projekti, kursevi kuvanja, nove predstave i koncerti, časovi joge, meditacije, seanse kupki gongom i svega ostalog, “dangubnog”, što se ne može podeliti sa ovim starim, sada već skoro bivšim prijateljicama, prema kojima se, neretko, istovremeno i gaji i potiskuje ljutnja što su zaboravile staro društvo.

I tako, s vremenom i godinama, jaz između prijateljica se produbljuje. Postaju, normalno i očekivano, sasvim druge osobe, koje su, nažalost, ali ipak takođe normalno i očekivano, jedne drugima neprepoznatljive – prve jer pomalo počinju da liče na svoje muževe, a druge jer počinju “previše” da liče na sebe.

Dok se ne desi susret – a susreti se uvek dese – natopljen mnogim uspomenama, pomešanim osećanjima, nostalgijom, željom za tom jednom kafom „koju ćemo obavezno ovih dana popiti“ i dubokim, tužnim znanjem da to „ovih dana“ neće doći u skorije vreme.

A ne mora tako da bude. Nikada nije ni moralo! Uvek je bilo dovoljno, a i danas jeste, iskoristiti trenutak kad ti dete glođe učkur od trenerke i pozvati onu kojoj ćeš reći: „E, imam par slobodnih sekundi, pa reko’ da čujem šta radiš.“

Ili, pak, između knjige i meditacije, a pre pozorišne predstave, ukucati dobro poznato, drago ime i poslati poruku: “Javi se kad budeš stigla, mislim na tebe.“

Jer, deca će poglodati učkure, gongovi će odsvirati svoje kupke, muževljevi prijatelji će, pre ili kasnije, postati ponovo njegovi, a ženska prijateljstva će opet uploviti u mirne vode. Samo treba izdržati dok ne prođe bura.

Posvećeno Mariji i Milani, majkama i prijateljicama koje uvek imaju vremena za prijateljstvo. Ili možda srećnicama čija deca neobično mnogo vole da glođu učkure 🙂

Foto: unsplash

Preuzeto sa: avatot.com

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije