KarijeraLjudski odnosinajnovijePorodicaŽivot

Kešanski: Koji ljudi su tvoja šuma?

Mozak mi je pun.

Treba mi dakle koliba u dubokoj šumi, veranda ispred, od letvi škripavih, udobna stolica, ćebe, ne ćebence, nego ćebe da se sva uvijem uši samo da mi vire i ruka u kojoj držim flašu pića, ne čašu, flašu.

Jovana Kešanski

Faceebook/ Jovana Kešanski

Mesec da je pun, da bih mogla da vidim borove i jele i sovu koja leti. Možda i zeca.

Da su vrata od kolibe malo otškrinuta da se izunutra čuje neki lounge, tiho.

Vazduh da je svež, da reže pri svakom udahu. Da ispere glavu na svoj način. Okupa od svega.

Foto: pexels

Treba mi da gledam u daljinu i da ne mislim ni o čemu osim o tome kako mi je lepo, kako je dobro kad te boli kurac za svim i svakim, bar na jedno veče.

Kako je lepo kad ne lupaš glavu zbog ljudi zbog kojih nikako ne bi trebalo da je lupaš, ali je lupaš jer si ih dobila … pride… kao paket. Iako ne voliš ljude pakete.

Kako je lepo kad si daleko od svega što ne želiš da gledaš.

Kako je lepo kad ćutiš od priča koje ti se više ne pričaju,

Kako je lepo kad tu u šumi shvatiš da ti je zapravo beg trebao, pa shvatiš da ćeš i da se izmakneš kada se vratiš.

Da je vreme da napraviš jebeno velike korake i to zato što je nužno da ti i kad se vratiš iz šume bude lepo kao da si u šumi.

Baš to.

Pobeći od svega što te davi, da bi moglo da ti bude lepo kao u šumi i kad nisi u šumi.

Što čovek uvek mora da beži od svog života da bi se odmorio?

Zar je tako teško napraviti život koji naliči ovom u šumi, na verandi, pod ćebetom s pićem i mesečinom?

Nije.

I jeste.

Nije ako voliš rizik, pa se ne zaustavljaš dok svoju šumu sebi ne zasadiš.

Jeste, ako ostaješ tamo gde od sranja ni mesečinu nisi kadar da vidiš kad te lupa po potiljku.

Foto: unsplash

Napraviću sebi šumu.

Hoću, majke mi.

Zasadiću drvo, jedno, pa drugo, pa peto.

To drveće će biti zapravo sve ono što sam zaboravila baveći se glupostima koje ne mogu da se promene, pričajući već ispričane priče.

Ne treba čoveku puno kad se okuraži,

ali mu treba da se okuraži,

da zasuče rukave,

da posadi drveće,

napravi verandu,

zagleda se u mesec.

Pri tom, nijednog momenta ne sme da razmišlja što u 40-oj sadi novu šumu.

Zar ne bi trebalo da do sada već ima svoju. Zar ne bi trebalo da mu je u trenutnoj lepo. Toliko je uložio u nju.

Jok.

Svi se ponekad zajebemo.

Zasadimo šumu i pustimo korenje na tlu koje nam ne prija. Ali pošto smo “uložili” u nju, tu ostajemo i trulimo i čežnjivo gledamo ka brdima i sanjamo nešto drugo.

Moja šuma su moje dete, moje divno drago dete, moj muž, moja dobra požrtvovana mama, koja je još bolja baka, moj rukopis koji će uskoro u štampariju, moj pas koji mi piša po tek opranom tepihu, moje sećanje na mog tatu…

Zapravo tu su sve sadnice koje ću sad da samo premestim na bolje mesto, jer ovo na kom sam ne da nam da se granama grlimo koliko bismo i kako mogli.

A ja hoću da se razgranam, da mi ni oluja više ništa ne može.

Hoću da u moje grane svraćaju ptice koje pevaju, ne ove kukavice sinje.

Svako, oduvek sam verovala, treba da se kreće, neprekidno kreće, dok ne nađe komad gde oseća da treba da posadi svoju šumu da bi onda mogao sa ćebencetom i pićem da izađe na verandu i uživa u hladnoj predivnoj noći.

Preuzeto sa: Facebook. jovana kesanski

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije