bivša-ljubav
Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Jedan osmeh za bivšu može da traje ceo dan, zar ne?

– Nemam ja onih 18 godina. – nasmešila se.
– I ne trebaju ti. Sad si lepša.
– Još me nešto čini izuzetnom, a? – nasmešila se kad je bend zasvirao pesmu.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Pixabay.com

Nađine drugarice su se udavale, a Nađa je pevala na svadbama. Neko bi rekao da je to nepravda, ona bi na to otpevala nešto. Nije život jedna pesma, umela je da kaže. Mada je i ona imala onu jednu koja ju je najviše pekla. Tu nije pevala.

Tek što je napunila 27 i po treći put upisivala poslednju godinu na faksu. Četiri ispita do kraja i dva veka svetske književnosti koje tek treba da pročita. Kad je nekad davno sa 18 godina upisivala isti taj Filozofski fakultet, bila je u prvih deset na listi. Imala je anđeoski glas koji je trošila po noćnim barovima, pevajući za svoje pripito društvo i Pavlovu senku.

Pavle i ona su raskinuli mesec dana pre prijemnog. Bili su deca i ona je znala da će se jednoga dana sresti ponovo da se ne rastanu.

Zbog toga je uvek držala mikrofon čvrsto i u jednom posebnom momentu, u jednom kratkom času, zažmurila da otpeva njihov mikrokosmos. U noćnim barovima koje on nije obilazio, ali u kojima je redovno bio. Tu sa njom.

Nekad bi sedeo za šankom i posmatrao je dugo, kao da je nikad nije čuo kako peva. Nekad bi razgaljeno aplaudirao iz prvog reda barskih stolova. Nekad bi izgledalo kao da je uopšte ne sluša dok mašući rukama objašnjava nekim ljudima nešto. To nije bilo važno, jer je ona znala da je na kraju večeri čeka u sporednoj uličici da je ljubi ne ostavljajući joj vremena da diše.

Sve to bi Nađa videla jasno. Kao da je stvarno tu. Kao da se nisu razišli mesec dana pre prijemnog za fakultet.

Nije to bila sudbinska ljubav. Ljubili su je i drugi.

Ali kad god bi ga srela, zaigralo bi joj nešto ispod levog rebra. Kao da je iskočila iz Pavićevog romana.

bivša-ljubav

Foto: Pixabay.com

Pavle nije znao godinama da svaki put kad ga zasvrbi iza levog uha to u stvari Nađa provlači svoje prste kroz njegovu kosu. U mračnoj uličici pored noćnog bara u kom se okupljaju studenti. Ljubio je neke druge. Kovrdžave, visoke, nemuzikalne i ozbiljne devojke. One nisu bile Nađina zamena. Samo su bile.

Nije mislio da je to nešto važno što se ceo dan smeje svaki put kad je sretne. Jedan osmeh za bivšu može da traje ceo dan. Zar ne?

A onda su se sreli. Nađa je pevala pesmu za prvi ples na svadbi svoje drugarice. Kao po svom ćaknutom običaju, negde iza prvog refrena zamislila je Pavla kako za šankom pali cigaretu i gleda je onako, kao da je dugo nije čuo kako peva. Samo što je posle aplauza za mladence, umesto izmaglice iz nekog drugog sveta, ovog puta zaista prišao on.

– Nađa, pevaš kao nekad kad si imala 18 godina.

 – Ah, pa nemam ja onih 18 godina više.

– I ne trebaju ti. Sad si lepša.

– Još me nešto čini izuzetnom, a? – nasmešila se kad je bend zasvirao pesmu.

Sreli su se. Posle mnogo pravih i izmišljenih susreta. Nije to bila sudbinska ljubav.

Ljubili su se i drugi.

Samo nikad ovako.

Kao bivši koji moraju da budu budući.

Ljubavlju zapetljani kao u Pavićevim romanima.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije