tijana-banović
Lole iz komšilukanajnovijeO ljudima

Tijana Banović za Lolu: Mislim srcem

Ona je Crna ovca, Froncla, devojčica koja veruje da će umetnost spasiti svet. Ona je Ćaletova.

Razgovarala: Srbijanka Stanković

Foto: Ivona Rafailović, Froncla.rs

Lola je razgovarala sa Tijanom Banović, glavnom urednicom magazina Blacksheep.rs, umetnicom koja je pokrenula Fronclu, brend za srećne devojčice. Otkrijte šta se to krije u srcu devojke koja je napisala Ćaletovu, zbog čega piše i zašto želi da ispiše priču o ženama koje su realne.

Lola: Pokrenula si magazin Black sheep pre skoro sedam godina i on je i dalje oaza umetnosti, lepote i lepe reči koja osvaja. Šta je to u Crnoj ovci što drži čitaoce na njenoj strani toliko godina?

Tijana: Iskrenost i smisao. Poezija i ljudske priče. Kad kažem ljudske mislim na sve one koji ispisuju reči iz svojih iznajmljenih stanova, u pauzi između posla i života, ispita i predavanja, trčanja za autobusom, decom… i vremena za muzej, knjigu, predstavu ili film. Ljudi koji pišu za ovcu pišu o ljudima. O usponima, padovima, ljubavnim uzletima i problemima, borbi i malim pobedama. Te reči naši čitaoci mogu da razumeju bez rečnika simbola. Mogu da ih oboje na neki svoj način. Možda i da se poistovete i nađu smisao u svetu koji ga neretko gubi. U svetu koji neretko nepoželjno promoviše kao poželjno.

Verujem i da ih “drži” prostor koji je bez reklama. Uživanje u miru reči bez iskakanja marketinših poruka. Taj mir “plaća” naš volonterizam. Volonterizam onih koji pišu, ali i četiri devojčice koje napisano čitaju. Ovca ne bi bila crna, da nema Srbijanke, Hristine i Tamare.

Lola: Zbog čega je svetu potrebna Crna ovca? Da li je tvoje runo postalo garavije posle toliko književnih onlajn susreta? Ume li umetnost da bude nešto drugo no crna ovca u društvu?

Tijana: Nisam sigurna koliko je svetu potrebna Crna ovca, ali znam koliko je potrebna svima onima koji pišu u njenom runu. Većina se bolje oseća kada nešto podeli sa svetom, nego kad ćuti. Većina ne ume da ćuti ili bi se razbolela da ne piše. Za ovih skoro 7 godina koliko se bavim uređivanjem ovce – nisam postala crnja. 🙂 Nisam puno ni odrasla, ali sam sazrela. I još uvek učim. Nikad ne znam da li će neko našem uredničkom timu poslati tekst sa ošišanom latinicom i gramatičkim greškama, ili će se pojaviti neki novi Andrić, Crnjanski ili Vislava Šimborska. Tako se u jednom trenutku nerviraš, a već u drugom si nekako ponosan, jer je još jedna crna ovčica objavila svoju knjigu.

Verujem da umetnost može da spasi svet. To se naravno ne može desiti preko noći, ali ne mora ni da bude daleko. Ukoliko za primer uzmemo Island koji ima najviše pisaca, najviše objavljenih i pročitanih knjiga po glavi stanovnika u odnosu na bilo koju zemlju na svetu – možda treba videti šta oni rade za svoju umetnost i primeniti to kod nas. Možda ne treba izmišljati, već prepisati primer dobre prakse. Na sve ovo bih dodala reči Duška Radovića: “Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu”. Ukoliko sredimo i negujemo našu česmu u porodici, ne sumnjam da će poteći makar malo bolja umetnička voda.

tijana-banović

Foto: Ivona Rafailović, Froncla.rs

Lola: Tvrdiš da će blog za neku deceniju postati priznata književna vrsta. Kakav blog treba da bude da bi imao umetničku vrednost?

Tijana: To sam rekla kada sam bila mlađa i luđa. Sada, van konteksta, pomalo ove reči zvuče kao reči neke šašave entuzijastične žene. 😀 Teško da blog može postati priznata književna vrsta u zemlji u kojoj ljudi više pišu, nego što čitaju. U zemlji u kojoj više vredi recenzija za kozmetički proizvod, nego iskrena preporuka knjige. Za početak, da bi blog imao umetničku vrednost treba da poseduje dostojanstvo i iskrenost.

Lola: Tvoja nežno-mangupska priča „Ćaletova“ je jedan od najčitanijih tekstova u regionu poslednjih godina. Kakav je osećaj kada nešto tako intimno isteče iz tvog srca, a onda shvatiš da je isteklo da bi dotaklo na hiljade ljudi? Ima li u tom činu nečeg što te podstiče da pišeš više i bolje?

Tijana: „Ćaletova“ je nastala u jednoj specifičnoj fazi i pokušaju da izađem iz zone komfora. Da pišem o nekome o kome nikad nisam. Kada je moj ćale preminuo, nekako sam sve gurnula pod tepih. Unutar sebe sam izgradila jedan omanji kaledoskop naših zajedničkih trenutaka i verovala sam da za tu napravu samo treba da zna najuži krug ljudi. Verovala sam da kad svet zna za tvoju “Ahilovu petu” da ti može povrediti čitavo telo. Ipak, ni jedan kaledoskop ne može da radi kako valja bez svetlosti, pa sam ovaj moj odlučila da izvadim iz sebe i da ga pretvorim u reči i slike. Ispostavilo se da nisam usamljena u tim rečima i slikama. Tekst su preneli brojni portali i novine, ljudi su čitali, pisali mi. Tekst je, na inicijativu dva urednika, preveden na slovenački i makedonski. Otvorila su mi se vrata jednog lepog časopisa za koji je “mala ja” maštala da će pisati kolumnu kad poraste.

Osećaj je bio katarzičan i tužno-lep. Lep, jer sam ispričala njegovu priču. Tužan – jer nije tu da je pročita. Ne znam da li posle tog teksta bolje i više pišem. Ono što znam je da sam tada olakšala dušu i da sada bolje spavam.

tijana-banović

Foto: Ivona Rafailović, Froncla.rs

Lola: Pre nešto više od godinu dana pokrenula si Fronclu – brend za srećne devojčice. Zašto je sreća u fronclama?

Tijana: Froncla je nastala iz porodice, iz želje za slobodnim vremenom i ideje da ono što imamo u glavi i rukama – materijalizujemo. Seli smo, porazgovarali, sagledali šta umemo, šta treba još da naučimo, gde bi voleli da budemo, šta nas najmanje košta – što životno, što materijalno ukoliko ne uspemo. Ideja nije revolucionarna, ali smo joj prišli na drugačiji način. Mama Tanja šije naše majice, Nikola (moja lepša polovina) bira materijale, vodi računa o sajtu, digitalnom marketingu i priprema za štampu ono što napišem i nacrtam. Kako sam izvestan period provela u marketinškim vodama, izgradila sam animozitet prema životu iz reklame i našminkanim vizualima. Naročito me je nerviralo na koji način se žene smeštaju u priču koja je neretko svedena na seksualnost, sterotipizaciju i nametanje nedostižnih standarda lepote.

U ovakvom banalizovanom kontekstu našli smo prostora za ispisivanje ljudske priče o ženama koje su realne. O ženama koje su naše prijateljice i koje su inspirisale poruke na majicama. O našoj baka Laci, koja sa 80 godina i uprkos veštačkom kuku ima šuting u dvorištu, životno iskustvo vredno deljenja, a uz to uvek rado priskoči u pomoć prilikom pakovanja froncli. Da nismo započeli Froncu, verovatno bih dobila čir na želucu. Ti mali koraci i povratne reakcije devojčica koje nose froncle te čine srećnom.

tijana-banović

Foto: Ivona Rafailović, Froncla.rs

Lola: Upravo kroz ovaj posao uspela si da povežeš dve svoje ljubavi – crtanje i pisanje. Mogu li one jedna bez druge? Šta nastane prvo u tvojoj glavi: reč ili slika?

Tijana: Prvo promišljam šta bih volela da naglasim ili da promenim. Osvrćem se i posmatram devojčice oko sebe. Postavljam pitanja – šta ih čini jakim ili šta im se dogodilo da tu jačinu malkice zaborave. Onda krenu da se ređaju reči, koje se trudim da nacrtam. Suštinski, u glavi prvo nastane devojčica koju prevodim u reči, a reči nadograđujem crtežom. Nakon toga usledi mir i ponos jer neko želi da kupi ono što je proisteklo iz ruku.

Lola: Zbog čega si ti Crna ovca, zbog čega Froncla, a zbog čega Lola?

Tijana: Zato što govorim ono što mislim. A kad mislim – mislim srcem. Ludost, hrabrost i inat u 158 cm.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije