Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Kešanski: Junakinja svog života postajem ovih dana

Umjesto čestitke.

Jovana Kešanski

Pisati poruku ženama na ženski praznik.

Teško.

Pisati sebi za ženski praznik.

Može.

Jer žena sam. Sa imenom i prezimenom, godinom i datumom rođenja, bračnim statusom, jednim detetom, ženskim, naseljena tu gde jesam, okružena stvarima kojima jesam, useljeno u mene svega za ovih 39 godina, svakakvih reči, dodira, odbijanja, privijanja, maženja, paženja, ljubljenja, okretanja glave, hvaljenja, uspona, propadanja, odlaženja, faljenja, strahova, nadanja.

Nema univerzalne poruke za žene.

Osim one: nikad ne dozvoli da neko od tebe pravi budalu. Teško je definisati kako budala izgleda, ali ćeš lako znati ako se nekad budeš osećala kao budala.

To ti dođe nekako popišano. Namagarčeno. Prvo ti bude žao, a onda poludiš kad shvatiš da si dozvolila da te neko napravi budalom. I to je zapravo ključni momenat, to saznanje da si ti dozvolila da te neko napravi budalom. A dešava se, koliko god se trudile da se ne desi.

Zato se trudi da svedeš to pravljenje budalom na minimum. Da ga nema.

Ali se još više trudi da ne praviš sama sebe budalom tako što ćeš:

Ostati na jednom mestu i trpeti, a toliko puteva da te odvedu gde god, nije svet ravna ploča, nećeš pasti ako kreneš. Pašćeš, iako se čini nemogućim, ako ostaneš u lošem mestu. Od vrtoglavice na primer.

Praviti od sebe žrtvu. Da te drugi žale. O, to je najgore. Posebno ako imaš opciju da budeš junak. Junak svog života, zvuči do zla boga izlizano, ali je tako.

Junakinja svog života postajem ovih dana. Nije da nisam bila i ranije, ali mi je falilo da se drznem skroz, da kažem sebi: E, Jovana, oladi sad. Oladi sa očekivanjima, oladi što neko nije kao ti, oladi što te boli duša zbog nekoga ko nije kao ti, oladi zbog pravdanja, ni sebi se više ne pravdaj, oladi sa planovima iz ‘99, da je trebalo da se ostvare, ostvarili bi se, oladi sa prošlosti, oladi sa budućnosti, u sadašnjosti živiš, majku mu, sad, ovog momenta, sa peškirom na glavi, oteklim očima, s kafom pored stopala, detetom koje vrišti ispod prozora. Oladi sa: što ova nije poslala poruku, što ona nije došla da vidi dete, što onaj tamo ne zna da se javi, što si tu gde jesi, tako kako jesi.

Oladi.

Oladi.

Oladi sa ljutnjama na sebe što nisi još bolja majka, razumnija supruga, bolja ćerka, kulana od snajke, jer onda bi možda manje bolelo.

Nisi, Jovana, sebe na ulici našla.

Jedan želudac imaš. Jedno srce. Jedna pluća. Jednu glavu. Nema fioke sa rezervnim delovima, da se umetnu, kad ove dokusuriš.

Ni ti sebe nisi na ulici našla.

Što gladuješ onda?

Što trpiš ćuškanje dlanovima ili rečima?

Što trpiš da se osećaš ko na pločniku? Pokisnulo, odbačeno?

Što da čekaš milostinju, mrve neke ljubavi, pažnje, razumevanja?

Što pružaš ruku?

Što ponavljaš iste reči, a ni prvi put nisu čute?

Što moliš nekog da te vidi, da te primeti, priđe, pomazi, nahrani?

Podigne odatle?

Nisi sebe na ulici našla.

Budi junakinja svog života, smej se zbog toga što “junakinja svog života” zvuči otrcano, ali je dobra stvar što samo “zvuči” otrcano, nije uistinu otrcano. Već je dostojanstveno, hrabro, gordo i zavisi apsolutno samo od tebe

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije