„Nikada nemoj računati na muškarca“, rekao mi je otac

Sačuvala sam pijanu govornu poruku iz Teksasa, koju mi je ostavio tokom probne večere za vjenčanje.

„Nedostaješ mi“, rekao je. „Ti si najbolje što mi se dogodilo i tako sam srećan što si dio mog života. Hvala ti. Nadam se da se brzo vidimo.“

Već skoro godinu dana smo se viđali nekoliko puta mjesečno. Hrana i seks su bili fantastični.

Ponekad bismo podijelili i nekoliko kraft piva u njegovom dvorištu. Pričao mi je o svom djetinjstvu, pank godinama na fakultetu, izdaji prve djevojke, lošim poslovima koje je radio i mučnom razvodu njegovih roditelja.

Nekad bismo i šetali po prirodi i raspravljali o politici. Ili hodali po gradu, jeli u mračnim restoranima, razgovarali o knjigama, noći provodili zajedno u krevetu, sklupčani zajedno kao mačići. Ujutru bi mi kuhao kafu sa kontinenata po kojima je putovao i pravio šarene doručke prije nego što bih odjurila na posao.

Smatrala sam ga svojim ljubavnikom, iako nikada nismo raspravljali o ljubavi. Kada bih se počela pitati i brinuti, pitala bih ga šta mi to radimo, šta on želi, gdje to vodi. Nije volio takva pitanja, ali ako sam bila direktna odgovorio bi mi.

Ne, nije se viđao ni sa kim drugim. Ne, nije spavao ni sa kim drugim. Ne, nije ni želio.

Ali nije me ni upoznavao ni sa kim iz svog života. Čak ni kada sam to tražila. Nije rekao svojoj porodici za mene, iako ja sam znala sve o njima.

Kada mi je bilo hladno, dao bi mi svoju jaknu. Kada bih sišla sa trotoara na cestu kojom jure auta, uhvatio bi me za ruku i povukao nazad. Vremenom, počeo me uzimati za ruku i na drugim javnim mjestima, ali nikada nije rekao da sam njegova djevojka. Nije volio etikete.

Ja sam uživala u svojoj karijeri, dobrom zdravlju, dugačkim šetnjama sa psom, bujnom društvenom životu i onoliko tišine koliko mi je potrebno kako bih pročitala jednu knjigu sedmično. Bilo mi je drago što njemu ne treba suviše pažnje, što me nije zvao samo da vidi kako sam. Nije mi slao „dobro jutro, ljepotice“ svako jutro niti emotikone da mi poželi laku noć i provjeri da li sam kod kuće.

Kada smo se dopisivali to je bilo u svrhu dogovaranja kada i gdje ćemo se naći. Kada bih ga pitala kako je, odgovarao mi je sa jednom ili dvije riječi. Kada smo bili zajedno, često mi je govorio koliko je srećan što nemam visoka očekivanja.

Samo sam bila zahvalna što nije nagomilao i svoje probleme na moja pretrpana pleća.

Na desetine načina me nije podsjećao na mog oca, ali ponekad mi je njegovo samo prisustvo pobuđivalo uspomene. Kada me otac učio kako da vozim, natjerao me je da mu pokažem da znam kako da promijenim gumu i ulje i nabrojim svaki dio motora.

„Nikada nemoj računati na muškarca“, rekao mi je otac. „Uvijek će te razočarati. Možeš računati samo na sebe. Moraš se znati snaći sa motorom.“

Imam mali krug prijateljica koje lako i često kažu „Volim te“, koje mi ispisuju čestitke i poklanjaju cvijeće i knjige. Željela sam to i od romantičnog partnera, ali nije mi bilo potrebno.

Riječi „volim te“ nikada nisam čula od svoje porodice i godinama sam pokušavala zaslužiti značajne pohvale kako bih čula te dvije riječi. Nisam se bila spremna vratiti nazad u vrzino kolo samo kako bih dobila te verbalne afirmacije od ljubavnika.

Odrasla sam u izolovanom religijskom kampu u planinama Kalifornije i bila sam premlada da shvatim koliko smo moja braća i sestre i ja bili zanemareni i zapostavljeni, koliko smo bili prepušteni sami sebi, kopajući po kontejnerima hrane koju je donirala vlada ili moleći gotovo strance za prenoćište.

Svi smo odrasli sa saznanjem da nas roditelji ne mogu zaštiti, bez obzira na koliko nam je to potrebno ili to posto želimo. Neki od nas to prosto nauče prije nego što naviknu da se oslanjaju na bilo koga. Kada vam je nezavisnost nametnuta još dok ste dijete, teško vam je da to promijenite kada odrastete.

Jedne večeri dok smo čekali hranu u restoranu, moj ljubavnik mi je rekao: „Moram ti nešto priznati.“

Voljela sam njegovu strast za hranom, to što mu je bilo stalo do toga gdje je uzgajana, to što je vodio računa o bojama i teksturama i nutritijentima. Gledanje njega kako kuha mi je bilo senzualno zadovoljstvo. Uživala sam u tome što nisam gledala meni. Zamoliti njega da nam naruči je bio samo nastavak toga. Jedući sa njim sam se osjećala zbrinuto.

Izgledao je nervozno ali ozbiljno. Uzeo me za ruku i rekao „Otrovao sam se hranom ovdje prije par godina.“

Nasmijala sam se.

„Nije smiješno. Baš sam se razbolio“

„Žao mi je. Samo mi je čudno da si to rekao nakon što smo naručili. Jesi li se tek sad sjetio? Hoćeš li da idemo?“

„Ne znam da li se šališ ili ne.“

Muškarci često ne mogu razlikovati kada se smijem iz zadovoljstva a kada mi je to mehanizam odbrane, zbog čega je ta odbrana i tako efikasna. Ponovo sam se izvinila.

„Ali otrovao sam se mesom. Večeras sam naručio vegeterijansku hranu, pa bi trebalo biti u redu. Samo sam mislio da bi trebalo da znaš.“

„Hvala ti“, rekla sam iako nisam znala za šta mu se to zahvaljujem.

Moja majka je samouka botanistkinja. Kada smo bili mlada porodica na toj planini, brali smo zovu i koprive, juku i žireve. Sušili smo, kuvali i pekli biljke od kojih smo živjeli.

Od svih stvari iz djetinjstva koje bi se mogle nazvati oskudicom, ovo definitivno nije bila jedna od njih. Planina je obilovala životom. Roditelji su nam često bili odsutni na duže vrijeme i nikada nisu koristili riječ ljubav, ali planine su bile plodne i blagonaklone. Znala sam kako da preživim do onoga što sam tamo nalazila.

Nakon što smo moj ljubavnik i ja jeli i nismo se otrovali, otišli smo kod njega. Donio je dvije čaše vode i saopštio mi da je odlučio da prestane piti. Nisam primjetila da je ni ranije pio često ili oblino, pa sam ga pitala zašto.

„Mislim da je tako zdravije.“

Trenirao je za svoj treći maraton.

„Ima smisla. Neću ni ja piti kada sam s tobom ako ti je tako lakše.“

„U redu. Kako god hoćeš.“

Nisam navikla da razmišljam o tome šta i kako ja hoću niti sam znala kako da tražim, ali nakon toga sam prestala donositi pivo i nismo više večeri provodili u njegovom dvorištu.

Za rođendan mi je dao bocu vode.

Nekoliko sedmica nakon što je prestao piti, pojavio se kod mene sa veganskom hranom i lokalno nabavljenom tamnom čokoladom.

Rekla sam mu da ga volim. Dugo vremena je bio tih. Posmatrala sam mu lice tražeći neke znakove. Nije se nasmiješio ni namrštio. Samo je bio miran.

„Samo sam mislila da bi trebalo da znaš“, rekla sam.

Nije rekao hvala.

„Hoćeš da prošetamo?“, pitala sam.

„Da“, rekao je.

U toku šetnje mi je nadugačko pričao o slučajevima na poslu i hijerarhiji i politici i strukturama moći u kancelariji. Kad smo se vratili kod mene pogledao je moje knjige. „Imaš mnogo žena na polici“, rekao je.

„Ne više nego muškaraca. Samo ih više primjećuješ jer ti nemaš žena na polici.“

Bio je tih nekoliko minuta, što bi se inače činilo nepremostivim, ali ja sam bila na kauču i već sam počela čitati, čekajući da završi sa vršljanjem po mojim knjigama. „U pravu si“, rekao je. „Nisam nikada razmišljao o tome, ali nemam knjige koje su pisale žene.“

„Znam“, rekla sam. „Pogledala sam.“

Poslao mi je nekoliko poruka nakon toga, rekavši da misli na mene. Ponekad je ubacio i emotikon srca. Ponekad bih mu odgovorila isto tako. Nisam pitala da se vidimo i nije pitao da se vidimo.

Iznova i iznova sam se vraćala na onu planinu svoje mladosti, svaki put govoreći si da je to posljednji put. Mogla bih se vraćati ostatak života i nikada zaista ne bih i stigla tamo. Ali ne vraćam se njemu.

Pijana poruka iz Teksasa koju mi je ostavio nekoliko mjeseci prije nego što smo se prestali viđati je bilo najbliže što je ikada došao do „Volim te“.

Nekima od nas – koliko god bili nezavisni – to nije dovoljno.