Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Ljubav je glupost i asepsol tu ne pomaže

U svetu bez kontakta, naše duše su se takle. Nema tog dodira koji to može pobediti. Ni virusa, ako me pitaš! Ljubav je glupost, a ja sam gluperda, eto. Asepsol tu ne pomaže.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

– Reci sestri da se ne švrćka po gradu dok traje ovo vanredno stanje!

– Ne švrćka se. Ide na… – zaustio je da kaže fakultet, ali se setio da fakulteti ne rade od ponedeljka.

– Ne zanima me gde ide! SAMO neka prestane! Neću da mi donosi viruse iz kojekakvih kafića! Ne! – rekla je u pola glasa. – Trudna sam, Stefan ima samo tri godine, ne treba mi ovo, čuješ?!

– Govoriš kao da je moja porodica kriva i za korona virus, Vesna. – hteo je da se našali, ali čim je video njen razjaren pogled, shvatio je da je opasno pogrešio.

– Stvarno?! Stvarno?! Sad je trenutak za još jedno predavanje kako sam ja loša snajka? SAD?! Ja ću poludeti sa tobom u ovoj kući!

– Dobro, Vesna, šalio sam se. Polako.

– Neću polako! Zabarakadirala sam se u ovom stanu, dete ne izvodim na igralište, a ona paradira po gradu i donosi, donosi…

– Ne donosi ništa. Svaki put kad je došla iz grada dezinfikovala je svu odeću, pere ruke…

– Nije dovoljno! Ne mogu, ne mogu… – ugušila se u jecajima.

Grlio ju je deset minuta u polumračnoj sobi. Tešio ju je pričom o tome kako će ovo potrajati samo još par dana, kako će sve biti u redu i da ne treba da se plaši.

– Sve će proći, dušo, ššš… – po prvi put našao se u ulozi onog ko teši. Vesna nije bila mekana žena. Nije ju bilo lako osvojiti. Uvek uzdržana, neki bi rekli i kruta, slabo se osmehivala, a još ređe smejala. Sa strane, izgledalo je kao da je ona njega izabrala za oca svoje dece, muža i suvlasnika dvoiposobnog stana na Vračaru. Nikad nije plakala. Nikad se nije ni na šta žalila. Samo je zahtevala. I iz nekog razloga, Nenad je bez pogovora ispunjavao sve što se od njega traži.

Foto: pexels

Živeli su mirno. Jednom u mesec dana, kad njegovi dođu na ručak, bilo bi malo talasanja. Mama Mira je bila osetljiva i nežna žena, sa večitim osmehom u očima. Ponekad bi Nenad video kako tužno gleda na njega, kao da ga žali što živi u tom „divnom vračarskom kavezu“. Samo jednom je upotrebila taj izraz, kad joj je saopštio da bi Vesna radije živela u centru nego u nekoj kućici sa dvorištem na periferiji.

– Nisam ptica pa da živim u Malom Mokrom Lugu. Meni ne treba svo to drveće i poljane. Ako mi je do prirode, evo gde je Tašmajdan i Košutnjak! – rekla je i on se složio.

Zapravo, sve je bilo u prividnom redu, jer niko nije smeo da protivreči Vesni. On jer ju je voleo, njegovi roditelji jer su voleli njega.

Samo je Jasna, uvek buntovna i šašava Jasna, znala da dođe ponekad s predavanja kod njih i da ih poremeti.

Nenad je obožavao svoju sestru. Imao je sedam godina kad se rodila i od njega se uvek nekako očekivalo da je čuva. Kad je došla u Beograd da studira, ponudio joj je tiho sobu koju Vesna i on ne koriste, ali se ona samo grohotom nasmejala.

– Kog će Vesna prvog da strelja kad se uselim? Tebe ili mene? Neka, bato, ja ću u studentski dom. Živela meni moja sloboda! – smejala se vragolasto.

Vesni nikad nije rekao za taj razgovor. I bez toga nije uvek umela da shvati Jasnu.

– Mogla bi malo da se uozbiljiš. Kolokvijumska nedelja je pred tobom, a ti skitaš po Beogradu.

– Ne skitam po Beogradu, došla sam da vidim mog lepog bratanca – rekla bi Jasna cupkajući Stefana u krilu. – I odakle ti znaš kad je meni kolokvijumska nedelja? – pogledala bi je prkosno.

Ti razgovori se nisu uvek najsrećnije završavali. Nenad bi uglavnom predlagao da pojedu nešto slatko ili da puste neki film da ga zajedno pogledaju, a Jasna bi se brzo izvlačila iz njihovog stana i odlazila nazad u Studenjak.

***

– Reci sestri da se ne švrćka po gradu dok traje ovo vanredno stanje! – čula je piskav Vesnin glas, a odmah potom i bratovljevo tiho protivljenje.

– Ne švrćka se. Ide na… – shvatila je da ni Nenadu nije rekla kuda ide svakog dana. Mada je sad već svejedno, pošto nikud neće više odlaziti.

Telefon joj je zapištao u ruci i ona ga je bacila preko sobe. Nije mogla da čita izvinjenja.

– Govoriš kao da je moja porodica kriva i za korona virus, Vesna. – čula je opet Nenada i sažalila se još više. Kako, pobogu, onakav čovek kao što je Nenad završi sa ženom kao što je Vesna?!

Nije mrzela Vesnu. Na neki čudan način, rekla bi, možda je i voli, ali tek sad kad je ispao ceo ovaj haos sa pandemijom pokazalo joj se njeno lice. Despot Vesna u stvari uopšte nije strašna. Ona je strašljiva. To je shvatila kad je prve večeri pošto se vratila iz grada i počela da pere ruke videla njen paničan pogled u ogledalu.

– I asepsol! Uzmi asepsol!

– Dobro, Vesna. Asepsol neće pomoći.

– Uzmi asepsol, kad ti kažem!

– Evo, vidi, uzimam alkohol. Perem ruke alkoholom. Đonove od patika sam potopila u asepsol.

– I odeću skini, odmah! To mora da bude na terasi cele noći! Čuješ li me, Jasna!

– Dobro. Polako. Neću se pred tobom skidati.

– Evo ti peškir, čista odeća.

– Odakle si uzela ovo, iz mog kofera?

– Iz tvog kofera, sve sam danas oprala i opeglala. Ko zna šta si donela iz Studenjaka.

Vrata od kupatila su škljocnula i Jasna je mogla da se zakune kako je čuje da kaže: što li si uopšte kod nas došla?

A došla je zbog Dušana. Kad su zatvorili Studenjak i sve ih otpravili kućama, Dušan je obećao da će preći kod sestre u stan da bi mogli i dalje da se viđaju. Samo zbog njega rešila je da ostane i ona u Beogradu, umesto da ode roditeljima u Valjevo.

– Moram u Bor. Izvini, Jasna. – samo pet reči je bilo dovoljno da joj sruši svet. Kao da je znao kako se oseća, poslao je još jednu poruku.

– Nije smak sveta. Samo, moji roditelji su stari, dušo… Moram da budem sa njima.

Kako protiv toga?

Tri dana su se sretali u parkovima, ljubili, držali za ruke. U beskontaktnom Beogradu.

Čula je Vesnu u drugoj sobi kako jeca i pomislila kako je zaglavila na pogrešnom mestu. Da se u ponedeljak spakovala i otišla u Valjevo sad bi mogla da pomogne roditeljima. Ovako oni nisu sad dopuštali da krene sama na put, a Nenad nije mogao da je vozi jer “potreban je meni i deci, Jasna, nemoj da si sebična” rekla je Vesna.

Znala je da je Dušan u pravu. Trebalo je iste one večeri kad je došao posle vesti kod nje u sobu u treći blok da se spakuju i rastanu.

– Ko zna koliko će ovo trajati – rekli su uglas. Ona je mislila da to znači kako su kosmički povezani. Sad joj je jasno da su mislili suprotne stvari: ona da treba da ostanu zajedno sada, jer ko zna kada će se videti ponovo. On – da treba da odu kućama na vreme, dok još može da se putuje.

– Ljubav je glupost, a ja sam gluperda, eto. Asepsol tu ne pomaže. – rekla je tiho gledajući u tihe beogradske ulice. Policijski čas je tek počeo. Jasna zna da treba da misli na roditelje, na Stefana, na Nenada i trudnu Vesnu. Ali je jedino što joj dolazi u misli Dušanovo lice dok joj govori: “Proći će ovo, mala. Preživećemo i ovo ludilo bez dodira. A kad se budemo videli, kad me dotakneš… Sve će početi ispočetka.”

Prešla je preko cele sobe laganim korakom i podigla telefon s poda. Otvorila je poruku.

– U svetu bez kontakta, naše duše su se takle. Nema tog dodira koji to može pobediti. Ni virusa, ako me pitaš! Znam da si ljuta, ali nemoj da se ljutiš. Ne bi me volela da postupim drugačije. Znaš to i sama. Volim te, Jasna.

– O patetični stvore! – odgovorila mu je brzo.

– O dobri moj zlotvore – odgovorio je još brže.

Srce joj se uzlupalo kao da se zauvek završio policijski čas.

– Proći će i ovo. Vidimo se tad.

– Vidimo se, curice.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije