Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaPraktična LolaŽivot

Odgajanje tinejdžera: Razmazila sam svoju tinejdžerku i u redu sam s tim

Prije nekoliko dana za doručak sam svom novopečenom srednjoškolcu napravila palačinke.

Prevela: Saša Leper

Elizabeth Spencer / Your Teen Mag

Foto: Unsplash

Noć prije toga mi je rekla: „Pitala sam se – i sasvim je u redu ako kažeš ne – ali pitala sam se da li bi mi možda mogla napraviti palačinke sa ovsenom kašom za doručak sutra?“

Mogla bih. I jesam.

Naravno da je ona mogla sama sebi napraviti doručak.

Zapravo, inače i pravi sama sebi doručak kada ja ne mogu i ne pravim.

Nije joj zapravo bilo potrebno da joj napravim taj doručak, ali to što sam uradila to za nju joj je olakšalo jutro koje je bilo uvod u naporan dan.

Nakon što sam napravila te palačinke, takođe sam joj i spakovala ručak i ubacila veš sa plesa na pranje.

Uradila sam za nju neke stvari koje može i sama da uradi.

Da, pomalo sam joj olakšavala život.

Bebala sam je.

I znam da ne bi „trebalo“ da to radim. Prije nego što me bilo ko podsjeti, znam da bih trebala učiti djecu da se sami staraju o sebi, da budu nezavisni i, ponajviše, da im više ne budem potrebna ja.

Znam. Razumijem. Vjerujte mi, jasno mi je. Čak sam i saglasna, uglavnom. Kad dobijemo djecu pazimo i mazimo ih, ali ih odgajamo da ih pustimo i moramo ih opremiti i pripremiti za to puštanje.

Moja tinejdžerka se brine o sebi. Nezavisna je. Nisam joj više toliko potrebna.

Ali kada me je zamolila da joj napravim te palačinke, uradila sam to, drage volje. I ponovo ću.

Nastaviću raditi stvari za nju koje ona može uraditi i sama. Napraviću joj doručak i spakovati ručak i oprati joj veš. Zna ona sasvim dobro kako da to uradi i sama. I radi to inače. Ali ja ću nastaviti da to radim za nju dok ona radi mnoge stvari koje ne mogu i ne bi trebalo da radim za nju.

Ne mogu – a  ne bih sve i da mogu – išla u školu i navigirala minskim poljem njenih srednjoškolskih prijateljstava.

Ne mogu se nositi sa vršnjačkim pritiskom i iritantnim drugarima iz razreda i nerazumljivom geometrijom  javnim ispoljavanjima nježnosti i groznim kršenjima propisa oblačenja i sve to prije 9 sati ujutru.

Kao njena majka, ne mogu odlučiti šta ona želi da bude kada poraste uz pritisak sa svih strana da odluči što prije.

Ne mogu ja da pratim njene snove i radim ono što je potrebno kako bi se oni ostvarili.

Njen otac i ja ne možemo biti strpljivi i nježni i održavati samokontrolu umjesto nje kada je pritisnu tinejdžerski stres, iscrpljenost i hormoni – ta gomila hormona.

Ne mogu balansirati 14 sati svakog dana školskih i vannastavnih obaveza i odnosa sa prijateljima i porodicom, od kojih svi iziskuju posvećenost i odlučnost.

Moja tinejdžerka je jedina koja može raditi sve te stvari koje su značajne i sada i za budućnost.

Ali mogu joj napraviti palačinke. I zato, tog jutra, i jesam.

Kada dođe vrijeme za to, ovo dijete koje će uvijek dijelom biti moja beba neće ništa manje biti spremno za svakodnevni život bez mene samo zato što sam joj povremeno napravila doručak ili oprala veš za ples.

Ali možda ću ja biti malo spremnija za život u kome ona nije u mojoj kuhinji svako jutro ako uradim za nju koliko mogu – čak i one stvari koje može sama da uradi – dok još mogu.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije