DogađajiKulturaLjudiMedicinaMjestanajnovijePojave

Ostanite kod kuće. Tišina na ulicama će za njih biti jača od aplauza.

Na ovu temu pišem, prvi, poslednji i jedini put, kao ćerka.

Redakcija

facebook / Julija Dukić

I dugo sam razmišljala da li da kažem bilo šta, i da li je na meni da kažem išta, ili da biram svoje bitke, ali onda je ipak prelomilo da zbog mojih roditelja, ovo jeste i moja bitka, pa bih u to ime počela od jednog citata, a onda rekla šta imam:

“Kolektivna bezbednost može zahtevati prekomerno izbegavanje individualnog rizika, čak iako se to protivi interesima i dobrobiti pojedinca.”

Foto: Google images

Šta to znači. Oba moja roditelja su 65+ (izvini mama, ovo je od višeg značaja <3 ), i ovih dana usled trenutnih okolnosti i nastale situacije njima je zabranjeno kretanje, da bi se potencijalno predupredilo izlaganje virusu, i da bi se na taj način preventivno zaštitili, da ne bi došlo do ozbiljnijih posledica po njihovo zdravlje i život.

Od trenutka proglašenja vanredne situacije, moji mama i tata se uredno pridržavaju svih naloženih mera, prvenstveno one najvažnije – Ne izlaze iz kuće.

To je na mnogo načina uticalo na njihov život i njihove dnevne rutine. Mama ne može da šeta kuče, ni da sedi u parku i priča sa komšijama, ni da ide na pijacu i buvljak i cenjka se za 100 dinara, ni da juri kuče po naselju kad joj pobegne sa povoca.

Mama sedi kod kuće.Tata ne ide po sjenički sir u Prvomajsku, ni po maslac u Bežanijsku, niti do dućana po neki hleb samo njemu znan, ni do kola napolju, koja su 5 metara od ulaza, tata takođe sedi kod kuće. Brat i ja, i interenet smo im veza sa svetom, a sve drugo im je bezveze. Ali ćute i sede kod kuće i kažu proći će.

A onda danas uđem u Maksi. I slomim se.

Lekari padaju s nogu, u zoni su rizika svaki dan, kao i apotekari, medicinske sestre i svi ostali u lancu lečenja.

Prodavačice padaju s nogu, trgovci, pekari, kuvari, dobavljači, vozači, dostavljači, svi ljudi koji se trude da niko od nas ni u jednom trenutku ne oskudeva ni u čemu, većina njih nema ni adekvatnu zaštitu, ljudi se organizuju oko materijala i šivenja maski, oko pomoći u nabavci starim ljudima, i ljudima u karantinu, a kako im mi vraćamo?

Tako što je danas na 9 kasa kod mene u Maksiju bio red duži od 10 metara. Tako što je u samom Maksiju bilo više sveta nego subotom na pijaci. Tako što se kupuje hrana za popunjavanje atomskih skloništa, a ne prosečnog kućnog frižidera.

Tako što je većina ovu situaciju shvatila kao poklonjeno vreme da ga provede sa svojom porodicom, decom, prijateljima, momkom ili devojkom, napolju, u raznim aktivnostima, ili ovi što su rad od kuće i ostajanje kod kuće shvatili kao, hej konačno radnim danima imam vremena da završim sve za sebe, po gradu. Ili tako što se početak zabrane kretanja od 20h doživljava kao test izdržljivosti – daj da ne uđem u kuću dok ne moram.

Ne znam šta bih vam rekla. Ili svojim roditeljima koji sede kod kuće. Ne znam. Samo znam da je prošlo osam i da je aplauz gotov. Možda za vas, za njih kojima tapšete, oni su svaki dan na početku.
Pa bih i ovde ponovila, nedavno rečeno.

Nemojte da im tapšete ako ćete sutra da im dođete i da ih molite da izaberu vas.
Nemojte da im tapšete dok ne ostajete kod kuće vi koji imate izbora, u vreme kad oni ne biraju.
Nemojte da im tapšete ako mislite da je sve ovo neozbiljno, jer oni nisu neozbiljni kad misle o vama.
Nemojte da im tapšete jer vam je rečeno da će to da se radi, i za početak uradite ono što su vam rekli.
Ostanite kod kuće.
Tišina na ulicama će za njih biti jača od aplauza.

A posle, ceo život čeka na vas.🌸

i p.s – i ljubim vas bez rasprave na ovu temu, idem da pozovem roditelje, s njima uvek imam oko čega da se raspravljam.

Preuzeto sa: facebook.com

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije