DogađajiLjudiMedicinaMjestanajnovijeNaslovna vijestPojave

I opet na kraju ili početku, jer sve je krug, najvažnije je da imaš one koje voliš i koji tebe vole.

Slušam ljude pričaju iz navike i dalje o većim, još većim zaradama jer korona neće trajati stotinu godina a treba kupiti stan za sina ili ćerku od svega godinu dana, nadoknaditi u ovim mesecima izgubljeno.

Jovana Kešanski

Foto: pexels.com

Treba promeniti stolariju,

Treba možda na zimu, jer na leto neće biti moguće, otići na letovanje u najtoplije krajeve, oporaviti se od ove korone,

Treba promeniti nameštaj,

Kola su već stara…

Ljudi iz navike i dalje pričaju o nekim planovima nakon korone… o nastavku života nakon korone.

TREBA PROMENITI GLAVU, jer sa ovom koju veći deo nosa na ramenima nikuda mi nećemo odmaći, čak i da se korona završi za rekordnih dva ili tri meseca.

Ljudi su hronično navučeni na jurenje sreće ili čega već (nepoznato je), sada preplašeni jurimo završetak korone da bismo nastavili da živimo svoje prilično mrtve živote u kojima ne radimo ništa sadržajnije od onoga što možemo i sada.

Voleti možeš uvek. I to pokazati možeš uvek. Da se čuvaš, i da čuvaš one koje voliš.

Jer šta je veći smisao življenja od toga?

Ima li ga?

Šta te može učiniti više živim od toga?

Moj muž sada tuca meso, valja ga u jaja, brašno i prezle, da bih ja mogla da kucam ovo. Sprema nam ručak. Tri šnicle sa pireom i sveže narendanim kupusom odnećemo pre policijskog časa mojoj mami, 65-ogodišnjoj penzionerki koja je jutros umesila bosanske kolačiće i ispekla punu vanglu za sve nas, iznenadila nas. To je kvasalo od ljubavi, nema tu potrebe za kvascem.

Ćerka mi je juče rekla: Ti si moja lepotuška.

Ja bleda, ispijena, pomalo uplašena, ali za nju lepotuška.

Imali li nečeg lepšeg što možeš čuti?

Bila sam na groblju. Pričala sam tati o svemu što nam se dešava. Nisam ulazila u detalje sa Sajmom i vojničkim krevetima.

Rekla sam mu da je mama u dobrim rukama i da ne brine. Sklonila sam ostatke snega sa već napuklog krsta, navukla saksije sa plastičnim cvećem na deo zemlje gde bi trebalo da su mu grudi, da bude toplije.

Zahvalila sam mu se za sva sećanja koja su mi na njega i od njega ostala, počinju polako da me raduju. Šta bih da ih nisam imala?

Samo se sećanjima “zamajavam” ovih dana.

Ona su mi kao neki respirator, ko ih nema, najebao je.

A sećanja stvaraju ljudi koji su nam bliski, bez obzira na koronu. Bliskost ne umire zbog virusa, umire kada čovek tako odluči.

Mislila sam da će se neki ljudi sa ovim virusom i podizanjem opasnosti za život na viši nivo, trgnuti, da će reći: Jebo ponos sada, možda sutra umrem, daj da popravim što se da, daj da vidim kako su oni sa kojima ne pričam, daj da rešimo to, daj da se makar rečima približimo dok ne prođe sve…

Ali, ne.

Virus neće “opametiti” takve ljude. On će, kao i sve loše situacije u životu, biti lekcija samo onima koji inače žele da rastu i koji iz svega izvlače priliku da budu bolji ljudi.

Toliko godina čovek proćerda na gluposti i onda se usere za sopstveni život kada vidi smrt na ekranu, kada o njoj počne da se priča svaki dan u 15 časova, na konferencijama za novinare.

Znate li koliko ljudi svakodnevno umire od raka?

O tome nema konferencija jer se širenje raka ne može sprečiti apelovanjem da ostaneš kod kuće.

Ali možda može na druge načine…bliskost je samo jedna od njih.

Nije mi lako, često ovih dana ponavljam: Svi ćemo pocrkati, što i nije daleko od istine. Samo je pitanje momenta i uzroka. Što delimično menja stvar, ali ne i činjenicu da ćemo otići dole telom, dušom gore.

E, ako tada ne bude bilo nikoga da nam namesti te saksije sa cvećem na ono mesto gde veruje da su nam grudi, koliko god to besmisleno zvučalo, biće zajebano i to ne zbog nas, koji ćemo u tom momentu lebdeti oblacima, već zbog onih dole kojima nismo ostavili sećanja da u kriznim momentima prežive.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije