Ljudski odnosinajnovijeŽivot

Ognjenka Lakićević: Sezona je sahrana već godinama

Kako ova žena piše.

Piše: Ognjenka Lakićević Redakcija

Foto: pexels.com

EMOCIONALNA FORENZIKA

svaki put
ispod levog plućnog krila
dublje ulubljenje
ali moramo dalje.

Njihovi kreveti su raspremljeni
čekaju drugo telo
u mučnostima svih tih neupotrebljivih vena valja se kraj
niko nije zaslužio onako da živi, kažemo
ko želi kosti preumorne i lošu krv
posle duge strepnje
u mraku na kraju beskrajnih bolničkih hodnika
ljudi samo nestaju
ko je sledeći
svet je posebno osetljiv na decu
ponekad pošaljemo poruku za pomoć
nadamo se da će nas nesreća zaobići
SMS empatija kao tiha krivica preživelih
bespomoćni smo
strahujemo
od nepredvidljivosti ponašanja sopstvenih ćelija
čitavog života strepimo
od rezultata koji kažu da ništa nije u redu
od nepredvidljivosti puteva kojima jure
kamioni preveliki u odnosu na naša mala kola
nadamo se da će ostati bez kontakta
očekujemo da je život dobar prema nama
naučili smo da štedimo srce ali
prolivamo ljubav samo tamo gde nam se ne vraća
samo tako smo sigurno bezbedni od gnjecave bliskosti
poistovećujemo sebe sa svojim karijerama
kažemo da ne volimo moć a za njom izgaramo
katalog naših iskustava postaje sve deblji
– a šta uopšte znaš o ljubavi –
nemaš nikoga za koga bi umro
buktimo na poslu, umorni smo za zagrljaj
koji nas pitomo dočekuje na vratima
vodimo ljubav u tišini da odagnamo prizore iz vesti
svađamo se tiho, pristojno, civilizovano
nikada ne vrištimo volim te, nemoj da ideš
to rade samo ludaci koji vade pištolje
zato mi ne verujemo u glasne ljubavi
volimo odmereno
opasani zidovima zaštite
procenjujemo ulog ne zovemo prvi
čekamo da budemo zvani
ne odgovaramo na poruke danima
hranimo nečije nade da bismo ih posle spalili
onda opet malo hranili, mrcvarimo tuđa srca
igramo se po pravilima koja smo sami smislili
moramo da delujemo skupo, jer, kako bi nas inače iko želeo
dostojanstvo je važnije od ljubavi
vrištimo dok svršavamo samo da damo znak da smo živi, ali
ne govorimo kroz jecaje ti si mi sve jer
šta će drugi pomisliti, da nemamo ništa
ogoljavamo se iz očaja ne iz intimnosti
podrazumevamo
one koji nas vole
to su naši dosadni pohabani dvosedi stočići
retko ih slavimo
varamo one koji nam veruju
ne govoreći im gde nas boli
već se sami krpimo tuđim zagrljajima
i onda se vraćamo u krevet i kažemo sebi desilo se ali
nikad više
do sledećeg puta
puni smo tajni, zidova, deformisanih dečjih ideala,
prekinutih tokova uzburkane krvi,
kao da ne pomišljamo da su iza ugla možda
baš ona kola
koja će nas ubiti
pre nego što smo saznali kako je
voleti se sa nekim bez kože
dobrote se uvek prekasno setimo
želim da me voliš toliko da mogu da podnesem svet
toliko da mogu da savladavam život svakog dana
iznova
želim da me voliš toliko da se ne bojim
ako mi stignu oni rezultati
ako dugo budem gledala samo hodnike bolnica
sve dok ne nastane beskompromisni mrak
važno je da smo se budili zajedno
dok sam imala telo
i koliko ranjivo smo se voleli
i dok budem brojala poslednje kapi infuzije,
misliću na one tvoje fotografije na mom stolu
ti u mornarskom odelu odlučno gledaš pravo
ti u miki maus majici, smeješ se
i dok me mrak bude preuzimao imaću
isti onaj osmeh kao kada mi sunce dodirne
obraz dok spavam a osećam tvoj nos odmah pored svog
neću se plašiti
dok me mrak bude preuzimao
ti ćeš uvek biti
moja jedina, jedina svetlost.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije