Šta kad ovo sve prođe?

Proći će.

Da li će biti bolje ili gore, ne znamo ni ti ni ja.

Možemo da se nadamo.

Znaš šta nikad neće proći? Ljubav. Ona je univerzalni zakon koji je konstantno tu i koji uvijek može da popravi situaciju kakva god da jeste. Svaka tuga je manja kada se podijeli i svaki strah se utiša kada imaš nekoga da ga nadglasa. I da te zagrli.

Znam da će oni racionalni odmahnuti rukom. Reći kako je to neki hemijski proces u organizmu, disbalans hormona, previše leptirića, romantičnih filmova i španskih serija.

Nije.

Racio ne može da te spasi od svega. Može da smanji vjerovatnoću. Ali racio ne može da zaustavi ništa. Ni zemljotrese, ni korona virus, ni glad u svijetu, ni bolesti. Racio može da predvidi, da izmisli lijek, da popravi, produži, ali ne može nužno da te spasi.

Jeste li svi sada kada je situacija malo čupava poželjeli doći svojim najbližim? Mamama, tatama, bakama, tetkama. Jesu li i oni odrasli trebali nekog da ih zagrli i malo drži, potapše i kaže kako će sve biti u redu. Jesu, ali virus je rekao „BEZ FIZIČKOG KONTAKTA“. Ja trenutno ne grlim one koji mi mnogo znače kako bi ih zaštitila od sebe.

Moja baka je stara i svaka obična prehlada za nju je preteška.

Korona virus bi bio preveliki izazov.

Mama iako mlađa od one rizične grupe koje više ne smije ni da se kreće ima artritis. Ja pak primarno radim u firmi koja prometuje medicinskim sredstvima.

Smatram da nije najpametnije da im idem u posjetu i zbog toga me mnogo boli. Jer su to zidovi u kojima je oaza čak i onda kada se viče. To su zidovi u kojima se osjećaš najsigurnije i najvoljenije.

I to su zidovi u kojima smo preživjeli toliko toga, da ne bismo mogli jedan usrani virus.

I kada sve ovo prođe, samo ljubav može da spasi svijet.

Saosjećanje.

Pomoć.

Prijateljstvo.

Širokogrudost.

Velikodušnost.

Empatija.

Nadam se da neće isplivati opet govna kao ovi koji su bjesomučno navlačili zalihe hrane plašeći se da oni ne ostanu gladni. I kakav to čovjek uopšte može da bude sit ako dođe do toga da niko oko tebe nema šta da jede. Kakve majke su odgajale te ljude.

To su isti oni koji su na velikom odmoru sami jeli kesicu čipsa držeći je čvrsto kako ne bi podijelili ni sa kim.

To nije moja „religija“. Moj svijet.

Nadam se da neće isplivati oni koji su čuvali svoje guzice ne misleći na one koji se bore za sve.

Nadam se da već prekosutra nećete početi da jebete majke medicinskim sestrama i ljekarima.

Nadam se da nećete prevratiti očima na činjenicu kako je kasirka spora.

A hoćete. Jer ste stoka. Stoka koja je u stanju da se pobije zbog kilograma brašna i sebični stvorovi koji nisu u stanju da prevaziđu sopstveni strah.

JA SE NE PLAŠIM VIRUSA PLAŠIM SE TAKVIH LJUDI KOJI EGZISTIRAJU.

Plašim se tih sposobnih da radi vlastite dobrobiti ugroze drugog.

Plašim se onih koji su ovu situaciju iskoristili kao savršen izgovor za distanciranje. Koje ne boli što ne mogu da se grle. Koji ne znaju da vole.

To je pogubnije za svijet koji će ostati kada ovo sve jednom bude juče.