daniela-bakić
Lole iz komšilukanajnovijeO ljudima

Daniela Bakić: Za čudo čovek mora malo i da se potrudi

Ona je Daniela Bakić, žena koja tvrdi da čudima nema kraja. Piše tople priče o divnim ljudima, obično neobičnim, onim koje svakog dana srećemo, o nama samima.

Razgovarala: Srbijanka Stanković

Foto: Daniela Bakić

Neki je prepoznaju kao Dudu Alapaču, neki ostaju večno zarobljeni u njenoj priči o vanilicama ili marelicama. Kod nje su dva i dva pet, a čovek se piše samo sa velikim Č.

Lola je razgovarala sa Danielom, ženom koja piše najljudskije priče.

Lola: Kada si shvatila da ne možeš bez reči i pisanja?

Daniela: Otprilike čim sam naučila da pišem, meni je to bilo prosto prirodno – sad, kada znam sva slova, eto ja bih nešto da pišem. Našla sam pre par godina kod bake neke svoje prve sveščice – nazovi dnevnike, i to mi je bio baš dirljiv momenat. Ništa spektakularno nije pisalo i nije baš da sam vrcala od inspiracije, ali ta kriva slova u svesci na tanke i debele linije – to se ne može ni sa čim porediti.

Lola: Tvoje priče su tople, otkrivaju čitave svetove nekih ljudi koji su mogli a nisu morali biti, univerzalni a drugačiji, koje svako od nas poznaje. Otkud želja da baš o takvim ljudima pišeš?

Daniela: Uvek sam osećala potrebu da se na neki način obratim baš tim malim-velikim ljudima, da odam poštu tom svetu s margine. Svako od nas ima neku svoju priču koja čeka da se ispriča, koja vredi da se ispriča. I svi smo mi, manje-više, isti, živimo neke slične živote. Ono što se dešava meni, dešava se i drugima. A ljudima je lakše kada se prepoznaju. Često čujem ‘’ovo kao da sam ja pisala’’… ‘’ti, kao da si mene gledala’’… ‘’kao da živiš u našoj kući’’… I zaista, ispada da su u pravu. Život se pobrine za inspiraciju, a ja samo zapisujem. Prenosim poruku.

daniela bakić

Foto: Daniela Bakić, privatna arhiva

Lola: Mogu li reči i priče o dobrim ljudima da menjaju svet?

Daniela: Možda ne mogu uzdrmati berzu u Njujorku, ali naš mikrosvet priče svakako menjaju. Volim da pišem o dobrim ljudima jer oni nikada o sebi ne bi prvi progovorili. U vreme u kome je dobrota incident – ja nemam drugi izbor. Nekako se moramo sačuvati od svega lošeg tamo napolju. Uostalom, neko mnogo pametniji od mene već je zapisao da ‘’u početku beše reč’’.

Lola: Koliko je Daniela Duda Alapača, a koliko Duda Daniela?

Daniela: Daniela je sve pomalo. Ima dana kada sam prava Duda, kada samo idem okolo i galamim, drobim, meljem – ne zaklapam. A opet ima i onih drugih kada se povučem u sebe. Tada obično nastanu najbolje, najljudskije priče.

Lola: Zašto čudima nikad neće biti kraja?

Daniela: Zato što neće J Zato što se svim silama trudim da ne bude kraja. Svaki dan napravim po jedno malo čudo. Svi samo očekujemo da nam se nešto lepo desi, ali i čuda su stvar vežbe, pa pomalo i discipline. Za čudo mora čovek malo i da se potrudi, da pogura. Ništa se ne dešava tek tako, niotkuda.

daniela bakić

Foto: Daniela Bakić, privatna arhiva

Lola: Od svih uloga koje u našem društvu ima žena, koja je tebi najzahtevnija? U kojoj ulozi si najviše svoja? Mogu li se u jednoj ženi odvojiti majka od ćerke, supruge, prijateljice, koleginice i umetnice?

Daniela: Sve su nam uloge danas zahtevne, i nekako mi se čini da nijedna nije sporedna. Ne možeš više da kažeš – ok, moja glavna uloga je da budem majka, a sporedna da nešto usput zaradim ili da naučim da kuvam. Nametnule smo sebi tu neku sliku da sve moramo da odradimo savršeno. Ako se danas ne posvetim detetu sat vremena, ako ne skuvam domaću supu, ako pritom ne zaradim neke novce, a sve to u štiklama i tip-top našminkana – ispada da nisam ništa uradila…? Molim vas, nemojte preterivati.

U kojoj ulozi sam najviše svoja? Uh, to je teško, baš teško pitanje. Kada sam rodila decu, u tom nekom prvom periodu – stvarno sam mislila da u životu ne treba da radim ništa drugo osim da budem majka. Prijalo mi je da se bavim njima dvema. Posle, kada su izašle knjige, mislila sam da sam pisac pa onda sve ostalo. Danas sam majka, žena, pisac, radim, družim se, brinem o roditeljima – jednom rečju: sve sam. Ali ne pokušavam da budem sve – svaki dan. To ne ide. Čovek (a naročito žena) mora posložiti neke svoje prioritete – danas ću ići s decom u bioskop, ali ću zato sutra da se zatvorim u sobu i da pišem, danas ste jeli grašak, sutra ćete možda samo kokice, ali to je što je – ako mislimo da se sačuvamo. I čovek ima svoj rok trajanja. Valja paziti.

daniela-bakić

Foto: Daniela Bakić, privatna arhiva

Lola: Da li pripremaš novu knjigu? Kakvu knjigu maštaš da napišeš?

Daniela: Ja uvek pripremam novu knjigu, čak i kada to tako ne izgleda 🙂 Da, uvek pišem nešto. Sada radim na svom sajtu, paralelno pišem za Lepotu i zdravlje i inspiracije ima na pretek. Situacija mi ide u prilog – budući da i vremena imam više nego ikada.

Kakvu knjigu maštam da napišem…? Ne znam, biće da sam sve svoje izmaštane priče već napisala. Mada, volela bih da kroz par godina napišem nešto što bi pomirilo sve žene, moju, majku, mene, moje kćerke, njihovu decu jednog dana. Moraću ozbiljno da se bacim na posao 🙂

Lola: Zbog čega je Daniela Lola?

Daniela: E, ja to ne znam, to Lola mora da kaže. Znam samo da smo se opasno prepoznale i da plivamo na istim talasnim dužinama. Pozdrav za sve moje Lole!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije