najnovijePorodicaŽivot

Moja baka je borac. Mora da živi.

Mama je sedela pored njenog kreveta kada sam ušla u veliku, belu sobu.

Redakcija

duda.rs / Daniela Bakić

– Kako je…? – upitala sam tiho.

– Spava sad. Dali su joj nešto protiv bolova.

– Šta kažu doktori…?

– Šta da kažu…? Tolike godine doživela, nema tu šta da se kaže. Sutra će najverovatnije da je puste kući.

– Pa to je dobro, jelda…? – upitah naivno.

– Da je puste da umre u svojoj kući, Dudo. – pojasni mi mama. Sedoh na ivicu kreveta i zagledah se u to milo lice na jastuku. Šačica kostiju rasuta ispod čaršafa koji se jedva primetno dizao sa svakim udahom.

– Ali lepo diše. – rekoh. – Ujednačeno.

– Zato što je na aparatima. Pluća već otkazuju. Srce jedva da radi. Četrdeset otkucaja u minuti.

Pogledah na monitor pored kreveta. Tanušna zelena linija jedva da se micala. Nemoguće, pomislih. To ne može biti. Moja baka je borac. Mora da živi.

– Idem po kafu. – reče mama i nestade u dugom belom hodniku.

– Hoću i ja kafu. – reče baka škripavim glasom i strže onu masku s lica.

– Bako, pa ti si budna! – skočih i lice mi se ozari. Zelena linija zaigra.

– Naravno da sam budna. Čujem…čujem ja sve što pričate, samo ne mogu da govorim baš uvek…

– Čuvaj snagu, bako.

– A za šta da je čuvam…? Da neću na maraton, možda…? Pomozi mi da se uspravim, dušo.

Nadvih se nad nju. Obmota mi slabašne, gotovo providne ruke oko vrata.

– Nasloni se sad. Je li ti dobro…?

– Dobro je. Nikad bolje. – nasmeja se. – Da se i ovo već jednom završi pa da se odmorimo. I ja a i vi sa mnom… Milanka noćima ne spava. Ti dolaziš svaki dan… naporno je to… Baš vas namučih, deco moja.

– Kakvo crno mučenje, bako… pa ti si naša… nije nama ništa teško…

– Nije teško sedeti kraj kreveta. Teško je gledati… u bolest… u smrt. Ja sam se navikla, ali vi… Vi ste mladi, vi ne treba to da gledate… Znaš, Dudo… sanjala sam mog oca sinoć. Došao da me vodi…tamo.- reče i pokaza rukom nekud naviše.

– Bako, ne dam ja da mi te vode…

– Stani, ne prekidaj me. Išli smo onim puteljkom iza Mačkove vodenice, znaš tamo kad pođeš prema Đokovića kući pa skreneš u Mlađov zabran… Drži me za ruku i sve mi priča usput. Kako je tamo lepo i kako me majka čeka…

– Ako nastaviš tako, ja ću sad da se pokupim i da odem…!

– Zašto, dete moje…? Pa to je sve normalno… Svi jednom moramo otići, to je život.

– To je smrt, to o čemu ti pričaš.

– Jeste. I jedno bez drugog ne idu… Al’ dobro… vidim da mi se potresaš, neću više… Znaš šta ćeš da im daš da mi obuku…?

– Znam, bako, sto puta si mi rekla.

– Bebu da mi poljubiš puno. I da joj kažeš da je baka voli najviše. Nije više tako mala, možda me i zapamti. I Vladu mi poljubi. Dobro je to dete. I čuvajte mi se, deco… Nemoj ja da brinem gore… Milanki da kažeš da ulagani… još je lepih godina pred vama… Ja sam moje proživela. Dobar je to i dug život bio. Tvoj deda, bog da mu dušicu prosti, i ja… toliku smo decu izrodili, kuću napravili, svi ste ljudi postali, svoji na svome… ni za čim baba ne žali, to da znaš… Jedino…

– Šta…?

– Jedino da mi je ona krempita…

– Krempita..?! Pa što ne kažeš, baba, saću ja da odem, to je tu blizu, na ćošku… Časkom, eto me odma’… – zgrabih torbu i krenuh ka vratima. O, Bože, pa što mi ne reče ranije, nano… Nego mi tu pričaš o Mačkovoj vodenici i čudima…

– Dudo… – pozva me blago. – Dođi da te baka poljubi.

Nadvih se ponovo nad krevet. Zagrlih je jako, toliko jako da sam mislila da će mi se, kao naramak granja, rasuti ispod spavaćice. Osetih njenje mršave, koščate prste na potiljku i u kosi…

Nemoj da plačeš, reče i obrisa mi suze. Raduj se, kad god pomisliš na mene, raduj se. Obećaj mi da hoćeš. Obećavam, šapnuh, i suze se ponovo izliše. Ona uze moje lice u svoje dlanove, zagleda me na trenutak i poljubi svojim ledenim, pomodrelim usnama u čelo. Idi sad, reče, ako nastavimo ovako, zatvoriće nam se krempite. Zastadoh na vratima I okrenuh se. Ona mi pokaza rukom da idem.

Mama me srete na stepenicama. Gde ćeš? Idem po krempite. Jedu joj se krempite..! Biće dobro, mama, biće bolje, dobacih odozdo. Mama pokuša da se osmehne.

Trčala sam k’o bez duše. Krempite su poskakivale u kutiji. Zadihana, utrčah u sobu. Mama je stajala kraj kreveta okrenuta prema prozoru.

– Jedva sam stigla, samo što nisu zatvorili… Kako je…? Spava…? – upitah.

Mama odmahnu glavom i nastavi da gleda kroz prozor.

Preuzeto sa: duda.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije