DogađajiKulturaLjudiMedicinaMjestanajnovijeNaslovna vijestPojave

Kako to mislite „Sad kada si u karantinu imaš vremena…“?

Ušli smo u 5 nedelju karantina zbog korona virusa.

Ustajanje u 10 sati.

Redakcija

kriminalniblog.wordpress.com

Foto: Google images

Možda će vam ovo zvučati kasno, ali ja ne stignem da odem na spavanje pre 3 ujutru. Kako, Ivana, jebote, u karantinu ideš na spavanje tek u 3 ujutru??? Evo ovako…

Dakle, ustajanje u 10. Mi smo u savršenom tajmingu sa ćerkinom školom preko interneta koja počinje u 10. To u Rimu znači u 10.15, pa se ova moja polako obuče (samo gore, dole ostane u pidžami) i upali kameru tačno kad je profanka prozove da vidi da li je u virtuelnoj učionici.

Ja, za to vreme, moram da spremim sebi – ali prvenstveno njoj – kafu, zatim da, dok ona sa mog računara prati nastavu, počnem da donosim sve šta bi moglo da joj se jede za doručak. Iza kulisa, u kuhinji razume se, ne-dao-mi-đavo da joj uđem u kadar.

Ta šatro-nastava traje negde do ručka kad ja, podrazumeva se, moram da spremam ručak. Ona radi domaći. Onda opet popodnevna tura časova u virtuelnoj školi a, ako ih nema, popodnevni čas sa tetkom iz Čikaga iz engleskog i električnog klavira.

Ja za to vreme moram da ćutim, naravski i, ako treba, dodajem užinu, indijske oraščiće, cedim pomorandžu i pravim slične visokovitamske i visokoproteinske napitke. Jesmo li mi okruženi virusima, koronom pogotovo, ili ne?

Kad se i popodnevna nastava završi, jurim kolima u nabavku, jer prodavnice rade do 19 h. Naravno, ne treba da zaboravim da ponesem izjavu o kretanju. Sad smo na četvrtoj verziji izjave, uskoro ću morati da napišem izjavu kako idem po toner radi štampanja izjava.

Više ne traže samo ime i prezime i gde idem, već datum i mesto rođenja, adresa sa koje krećem, adresa na koju idem, pol (kao da sam mogla da ga promenim?!), broj telefona, broj lične karte, kad, gde i od koga je izdata, da sam pročitala prethodne tri izmene Zakona o vanrednom stanju, da nisam u karantinu i da nisam pozitivna na COVID-19, iako, relano, ne znam jesam li ili nisam, niko me nije još testirao.

Dakle, izlazim sa izjavom, ne stižem ni do prvog semafora, zaustavlja me karabinijere. Samouvereno mu dajem izjavu, on je uzima i čita pola sata, zatim me ljubazno moli da preciziram i ime supermarketa.

Šta sad, jebote? Da napišem da idem u neki elitni ili u neki za sirotane? S kojim će da me pusti što pre? Pišem onaj za sirotane i vraćam mu samouvereno izjavu.

Ali procedura provere je tek počela! Sad daj saobraćajnu, daj potvrdu o tehničkom pregledu, daj dozvolu, daj potvrdu o plaćenom osiguranju, daj potvrdu da je rezervoar za plin revidiran, daj ličnu kartu, daj krvnu grupu, daj muzičku grupu koji slušam, daj lojalti karticu navedenog supermarketa, daj spisak stvari koje treba da kupim. Prolazi još pola sata.

– Izvolite nazad vaša dokumenta, sve je u redu. I, ako bih mogao da se usudim, promenite CD.

Nastavljam dalje, stižem do drugog semafora. Tu me čeka policajka, traži mi isto što i karabinijere. Reko’ gde sve ispočetka…? A onda mi sine: pošto su policija i karabinijeri k’o pas i mačka, samo joj odmahnem da sam već sve dala karabinijerima.

Ona mi klima glavom i pušta me. Stižem do trećeg semafora, kad tamo opet neka u uniformi, valjda žandarmerija. Opet, i ona iste papire traži. Kažem joj da sam sve već dala policiji, a ona me odmah pušta, jer su oni i policija u ljubavi.

Dočepam se supermarketa, kolica, stajem u red, ulazim kao poslednji klijent jer dalje ne puštaju da bi mogli u 19 h da zatvore i zamandale. Trčim pravo na deo sa svežim hlebom, tamo je uvek najveći red.

Samo što je sad tu ostao samo jedan radnik koji služi ne samo pekarski, nego i deo za suvomesnato, ali srećom, nema nikoga. Otvaram usta da zatražim parče pice, kad mi se ugurava neka ispred:

– Daćete mi 150 grama mortadele.
Radnik secka mortadelu 15 minuta. Još nešto?
– Daćete mi i 185 grama pršute „San Daniele“.
Radnik secka pršutu 18.5 minuta. Još nešto?
– Daćete mi i 205 grama kulena, ali onog tamo sa gornje police.
Radnik secka kulen 20.5 minuta i treba mu još 10 minuta da stavi i skloni merdevine. Još nešto?
– Daćete mi…
– A DA TI JEDEŠ MALO VIŠE PPOVRĆA??? – proderem se i, onako bez maske, frknem joj u lice. Ona odmah pobegne u prvi dom zdravlja. Kako mi ovo sa frktanjem nije palo na pamet ranije? Kako god, tražim 100 grama pice i, da ne bih izazvala sumnju, kilo zdorbljenih maslina. Jeste probali nekad zdrobljene masline? Onako sa začinima…? Ne? Uh, šta propuštate.

Natovarim ostatak kolica kao da nema sutra i vidim da je već 19 h i da me svi zaposleni spermarketa besno gledaju jer sam poslednji kupac. Dolazim u roku od 5 minuta do kuće, kad moje 13-godišnje čedo spremilo samo večeru. Ljubi je majka. Ali ne stižem da vidim šta je spremila, jer me odvlači u svoju sobu. Mora da odradi domaći iz fizičkog, pa ja da joj pravim društvo.

– Kako to misliš, ćerko, „da ti pravim društvo“? Da vežbamo zajedno???

Da vežbamo zajedno. Kako da kažem NE detetu koje je već 29 dana u karantinu? Vežbamo sat vremena. Ne osećam više ništa, dajte mi koronu, neka me neko stavi na respirator.

Negde oko 22h dolazim sebi i osećam kako iz kuhinje dopire neki čudan miris, mora da je… mora da je… ugljenisani krompir?

Večeramo picu i masline u ponoć. Ona ide na spavanje jer sutradan ima školu i tu nema zajebancije – dete mora da se odmori. A ja u kuhinju, do dok ne zazvoni Zoom za početak nastave.

Preuzeto sa: kriminalniblog.wordpress.com

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije