mama-iz-magareće-klupe
Lole iz komšilukanajnovijeO ljudima

Mama iz magareće klupe: Porodica raste od timskog rada

Mama petoro dece? Da, to je divna Mama iz magareće klupe!

Razgovarala: Srbijanka Stanković

Foto: Spoma Avramov

Milena Kostić je Mama iz magareće klupe, mama petoro dece, blogerka, jedna od aktivnih volonterki koja vodi radionice o dojenju i bebonošenju. Na svom blogu piše o izazovima i lepotama roditeljstva, o tome kako izgleda svakodnevica jedne velike porodice.

Pročitajte kako je to bilo kad je Lola sela u magareću klupu da porazgovara sa Milenom.

Lola: Šta je najveći izazov kada si mama petoro dece? Jesi li zaista stalno u magarećoj klupi?

Milena: Moram da priznam da me je ovo pitanje podstaklo da se zapitam šta je to najviše izazovno. Jer, priznajem, taj osećaj i uvid se menja u zavisnosti od dana. Nekad je to kako izaći sa bukom, nekad je samoispitivanje da li sam fer postupila prema svakom detetu, nekad je uočiti kome kakav pristup treba i reagovati (i vaspitati) u skladu sa tim. Kad pričam o magarećoj klupi, nemam na umu samo ono bazično – da treba da sa novim detetom savladavaš podmirivanje njegovih fizioloških potreba, da učiš dojenje, da se podsećaš šta kad u kom period to treba da radiš, no mislim pre svega na ono vezano za jih kao individue – svi se razlikuju karakterom, temperamentom, potrebama. I mislim da je jako bitno to osvestiti kod sebe, da se dete, po najpre, razlikuje svim tim možda i od nas samih, a onda, ako ih je više, da će zahtevati drugačije pristupe (pokušavajući da svima njima prenesemo ono , za nas, od važnosti).

mama-iz-magareće-klupe

Foto: Spoma Avramov

Lola: Škola, vannastavne aktivnosti, radionice o dojenju, blog, vlog, tvojim aktivnostima nikad kraja. Kako ekonomišeš sa vremenom? Koliko dugo traje tvoj dan? Za šta uvek moraš odvojiti poseban trenutak svoje pažnje?

Milena: Ima onaj šaljivi prikaz gde piše “da sam znala koliko sam vremena ima dok sam imala samo jedno dete, vratila bih se kroz vreme i samu sebe odalamila”. I mogu da kažem da nekad razmišljam da i nije toliko šaljiv. Nekako se taj moj dan razvukao i tih 24 sata sad traju duže nego sa manjim brojem dete i manje angažovanja.  To je valjda magija, nemam drugo objašnjenje. Sam dan, fizički, započinje nešto posle šest, za završava se najčešće u ponoć (iako sebe svaki dan pripremam da idem ranije na spavanje, al’ nekako ne ide). On je podeljen u segmente gde zahteva angažovanje oko dece, u smislu škole, vrtića, vannastavnih aktivnosti, zatim deo u kojem sam angažovana oko pripreme tekstova na svom blogu, drugim sajtovima, snimanja videa, priprema objava za društvene mreže svoje i tuđe, edukacije vezano na te teme i slično. I, tu su svakako radionice o dojenju i bebonošenju, kao i individualne konsultacije za koje, često, stvaram vreme (jer ono ne može da čeka kad je neka mama treba pomoć i podršku). Svakako bih se našalila da ona moja Devica u podznaku u mnogome pomaže, te su tu stalno spiskovi, tabele, zapisi. Imamo i zajedničku tabelu obaveza za sve nas, tako da svako od ukućana ima uvid šta, kad i ko ima.

mama-iz-magareće-klupe

Foto: Spoma Avramov

O vremenu za sebe, ako se na to odnosi poslednji deo, nekako ne razmišljam previše. Ne, zato što mislim da je to manje bitno. Naprotiv, jako je lako skliznuti u zamku da naše potrebe nisu bitne ili da nas grize savest kad se ipak nečemu posvetimo. I, priznajem, dugo sam se i sama borila sa tim, a i sad zna ponekad da se prišunja taj osećaj. Ipak, vremenom sam uspela da usvojim da je i briga o sebi deo rutine i samim tim, da nekako nema posebnog razmišljanja o tome.

Lola: Kako raste porodica? Da li postoji neki recept po kome uspevaš da „krčkaš“ vaš divan život?

Milena: Porodica raste od timskog rada. Duboko sam uverena u to. Ljubav sama po sebi mislim da nije dovoljna, ukoliko nema rada da se održi, i ona, ali i cela struktura (i dana i same porodice). Zajednički ciljevi, podudaranje u pogledima na svet, dogovor u vaspitanju i organizaciji i uvažavanje svakog od članova kao individue, sve to zajedno je taj neki recept koji je, bar za nas, onaj dobitni.

mama-iz-magareće-klupe

Foto: Spoma Avramov

Lola: Koja je najinteresantnija situacija u kojoj ste se našli vas sedmoro? Kako zapravo ljudi reaguju kad čuju koliko je vaša porodica velika i lepa?

Milena: Hvala ti na ovome. Za mene je moja porodica, jednostavno, moja. Nikad nisam posebno gledala to sad nekim vanrednim uspehom što ih je toliko, iako uloga majke jeste veoma bitna u mom životu. Čak i sva angažovanja i poslovi su na neki način motivisani majčinstvom, roditeljstvom i decom.

Ljudi reaguju najčešće uz neku nevericu kad čuju da su svi naši. Stariji ljudi obično uz simpatije pričaju kako je tako nekad bilo, ili kako oni potiču iz velikih porodica.

Ipak, postoji i ona druga strana ljudske prirode. Često nam upućuju pitanja koja prodiru u našu intimu, ispitujući razloge za toliko dece (kao da se želja i ljubav ne računaju) i finansijsko i socijalno stanje. Vremenom sam nekako se navikla na to, iako, priznajem, i dan danas zna da me razočara komentar takvog tipa.

mama-iz-magareće-klupe

Foto: Spoma Avramov

Lola: Šta je, po tvom mišljenju, najveća prednost modernog doba kada si majka?

Milena: Prednost je svakako, dostupnost adekvatnih informacija, što o razvoju deteta, što o roditeljstvu. To nam daje priliku i da lakše nađemo i osvestimo kakvi želimo da budemo roditelji, šta nam prija, šta želimo da postignemo i, uopšte, da ojačamo veze sa svojom decom.

Tu je, svakako, i više kontakata, znanih i nepoznatih, kroz koje možemo da shvatimo da nismo same u nekim nedoumicama, da se bodrimo i guramo.

Lola: Koje životne lekcije želiš da  preneseš svojoj deci?

Milena: Naš mlađi sin, uskoro će 4 godine, je skoro započeo da odlazi na treninge u školici fudbala. Kad smo kretali na prvi trening, rekao mi je “Ja ću se t’uditi, mama!” i time mi saopštio da je već usvojio ono što je glavna mantra u našoj kući – da je bitno da se trude. Nije bitno da budu najbolji, već da budu ponosni na sebe posle obavljene bilo kakve aktivnosti i angažovanja kad znaju da su se trudili koliko mogu. I on se, stvarno, trudio na treningu.

mama-iz-magareće-klupe

Foto: Spoma Avramov

Lola: Tvoj blog je inspiracija i utočište mnogim majkama. Da li si mislila da ćeš imati toliko uticaja na druge? Koje su to glavne poruke koje želiš da preneseš drugim mamama?

Milena: Naravno da nisam mislila. Niti sam započela da ga pišem niti ga sad pišem radi nekog uticaja. Naprotiv, još uvek se radujem svakoj poruci, svakom komentaru, koju dobijem, jer prvo pomislim da nisam sama. I baš to je i poruka koju primarno želim da prenesem putem svojim tekstova, da nisu same, mame prolaze kroz iste nedoumice, razmišljanja, krize, a ponekad i duhovite situacije.

Druga poruka se nekako nedovezuje na to – roditeljstvo ima svoje sjajne strane, ali i lošije dane. Dane sa smehom, dane sa osećajem nemoći. Smenjuju se, baš kao I  am život.

Lola: Deset godina braka i zajedništva i pet deteta kasnije – šta je to što nisi mogla ni da pretpostaviš da će ti se dogoditi u deceniji koja je protekla?

Milena: Za početak, da će nam se uopšte ukrstiti životi na ovakav način. Išli smo zajedno u odeljenje u gimnaziju i tada, i godinama posle, nisam mogla ni da pretpostavim, a ni on, da će nas život ovako povezati. Tu je negde podcrtano neko moje verovanje da za sve ima svoje vreme. A onda u nastavku – nisam mogla da pomislim da ćemo imati njih petoro. Ponekad, uveče kad oni zaspu, pričamo baš na tu temu, da i danas ne možemo nekad da poverujemo da ih imamo toliko i da smo imali sreće da ih dobijemo sve.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije