najnovijeNaslovna vijestO životu

Nigdje nisam prispjela

Ćao, ja sam Jelena. I imam 33. Samo. Mada me ponekad bole leđa kao da imam 66.

Jelena Despot

Foto: pixabay.com

Nisam u braku.

Nemam dijete.

Trideset tri godine sam evo Despot.

Niko mi nije previše star. Ni bolestan.

Tatu nemam za par dana će evo punih dvadeset pet godina.

Ne mogu da vam kukam i kažem da je star i bolestan, kad ga nema. Valjda to znači da mi je lakše nego vama.

Kao takva, što bi naš narod rekao, „nigdje nisam prispjela“.

Nisam sama da biste me sažaljevali.

Moj ležerni stav i odnos ka životu ljudi pripisuju tome kako nemam „ni brige ni pameti, a ni mnogo da izgubim, jer nemam dijete“. Ne odgovaram ni za koga. Nemam obavezu. A dijete je danas valjda najveća.

Ne moram da radim „zadaću kad dođem s posla“. „Lako mi je jer mogu da spavam“.

Najvažnije od svega, mogu da budem na raspolaganju. Svima i uvijek. Na poslu možeš da uvijek ostaneš neki sat više, jer kome ti žuriš.

Ne trebaš da se bojiš bolesti, jer za koga ti odgovaraš.

Ne moraš nikome da skidaš temperature, stavljaš obloge, nikoga ne učiš tablicu množenja i imaš vrijeme da budeš na raspolaganju svima i zauvijek. „Lako je tebi“.

Nikada mi nisu bili jasni ljudi koji žele da ih neko žali. Da te neko pogleda i pomisli kako si „jadnica“. Predugo sam valjda bila „djevojčica koja nema tatu“, iako me to ni po čemu nije razlikovalo od druge djece. Razlikovalo se samo po onoj rupi unutra koju niko nije mogao da vidi dok nisam o njoj odlučila da kažem malo svijetu, ne kako bi me žalili, već kako bi ta rupa postala malo manja. Nikada nisam željela da mi neko nešto da jer sam „mala bez tate“.

Nikada nisam željela da neko nešto podigne umjesto mene jer sam žensko. Nikada nisam htjela da po automatizmu budem povlaštenija (ali ni potlačenija) od bilo koga drugog. Ono što imam ili nemam je moja privatna stvar.

Sve u životu što sam imala i učinila bila je moja stvar i moja odgovornost. Sa mnom ni te zadaće niko nije radio. Niko nije čitao moje lektire. Niko me nije tjerao da učim, pa sam tako valjda rano naučila šta je odgovornost i obaveza. Ako nekada budem imala dijete ono za mene nikada neće biti obaveza, niti opravdanje za nešto što „nisam stigla ili mogla“. Ono za mene nikada neće biti izgovor. Biće ljubav i odgovornost. Da od njega napravim čovjeka.

Ima već nekoliko godina kako su prestali da me pitaju „šta čekam“ i da me sažaljivo gledaju. Ima godina kako nisam morala da odgovorim na to glupo pitanje „zašto ne želim“.

Da se odmah ogradim od svih mogućih napada, svemajki, supermajki, i onih koji ne mogu da razumiju, ja poznajem neke sjajne roditelje koji se ubijaju da u ovom teškom vremenu od djece naprave ljude. U vremenu kada je svaka glupost dostupna na klik. U vremenu kada se niko ne igra žmirke ispred zgrade. Kada djeca ne slave rođendane igrajući zaloga ili Monopola. Ti roditelji ne kukaju jer moraju da odgajaju svoju djecu.

Malo mi je dosadilo da u očima nekolicine budem ona „povlaštena koje nema dijete pa može da spava koliko hoće“. Pored toga što generalno spavam vrlo malo, to je bio moj izbor. A vaš je bio neki drugi i niko vas (nadam se) nije primorao da rodite to dijete.

Srećom svi koji su mi važni mogu da vode brigu sami o sebi i na njihovu sreću ne trebaju moju, niti bilo čiju pomoć. I srećna sam. I povlaštena zbog toga, ali to je isto moja privatna stvar, a ne stvar zbog koje sam ja dostupnija poslodavcu, kolegi, prijatelju, ili bilo kome.

Ja Jelena Despot imam neke svoje terete. Svoje demone. Svoje probleme. O kojima uglavnom ne pričam svijetu, nego nabacim osmijeh. Ja, Jelena Despot se ne plašim korona virusa. Teškog posla. Ne plašim se neimaštine. Siromaštva. Gladi. Ne plašim se svega onog na šta mogu da utičem. A ono što ne mogu da spriječim niti da na njega utičem, pa, nema mnogo smisla ni da ga se plašim.

Odgovaram za sebe i sebi. Odgovaram i njemu. Da budem najbolja verzija onoga što je kao zaostavština ostalo poslije njega. I „ispala sam prilično dobro“ za nekoga kome nisu rađene zadaće. Po koga niko nije trčao u školu ako padne pet kapi kiše. Kome se nije ujutru ostavljao sendvič na stolu. Koga nisi zvao telefonom da mu kažeš da je vrijeme da ide u školu.

A devedesete nisu bile nimalo lake da u njima budeš dijete.

I ne znam kako ću ako jednog dana budem imala svoje, ali sasvim sigurno znam kako neću.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije