Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO ljudima

“Dobio si otkaz?”, pitam – “Dobio sam otkaz”, kažeš

Tri dana pre otkaza kukala sam da ću pući kao lanac na ringišpilu.

Jovana Kešanski

Hodaš prema nama i menjaš se na moje oči. Podižeš ramena, pa ih spustaš kao da razgovaraš sa nevidljivim čovekom. Da sam bliže možda bih mogla da vidim i poneku dlaku koja postaje seda.

Vučeš noge kao prebijene, Curi ti snaga u šiblje kraj staze.

Dete kopa krtičnjak dugačim štapom. Ja te gledam i naslućujem šta su mogli da ti kažu na iznenadnom sastanku koji je trajao svega nekoliko minuta, dovoljno da ti saopšte:

“Ne radiš više.”

Tek tako.

U doba kada čovek postaje, češće nego inače, samo brojka, višak, neko ko “košta”, neko na kome bi mogao da se napravi rez, koga briga za krv?

“Dobio si otkaz?”, pitam.

“Dobio sam otkaz”, kažeš.

“Mama, mamaaaa vidi kolika buba!”

“Čekaj, sad, Srna!”

“Ali, ali, alii, ali…”

Biće bolje, ponavljam sebi… jebote od njegove plate smo živeli… biće bolje… moramo da vratimo poslovni auto… biće bolje… imamo bar onaj tatin pežo, ali treba ga registrovati, imamo li novca za to… biće bolje… ali kako sad da podignemo tati spomenik, trebalo je to da uradimo od novca koji bismo dobili prodajom pežoa… biće bolje… moraćemo da otkažemo stan… biće bolje… ali ako otkažemo stan, onda ćemo ostati u ovoj kući zauvek, pocrkaćemo od bolne duše… biće bolje, biće bolje… podićemo kredit, preguraćemo…biće bolje… ali, kako da podignemo kredit kad on više nije stalan radnik, a ti si Jovana honorarac… biće bolje… operi ruke 20 sekundi… Srna dođi da ti operem ruke, trljaj između prstiju… ostavi jaknu napolju, izuj se ispred vrata… biće bolje… zovi ljude, imaš kontakte… biće bolje, ko će sad da ga zaposli, možda tek kad sve ovo prođe… biće bolje, Srna dođi iscedila sam ti sok od narandže… biće bolje… poludeću, poludeću, pipam telo, tražim neku sigurno iskočilu žlezdu od stresa… biće bolje…diši… diši… biće bolje… ljudi umiru od korone, pusti novac… biće bolje… samo nam taj kurac još fali… Srna peri ruke, Vlado peri ruke, daj taj brisko vamo… biće bolje, kašljem od domestosa…jebote, imam koronu… biće bolje… šta ako detetu prenesem koronu… kašlješ od domestosa, oladi… biće bolje… važno je da smo zajedno… biće bolje… važno je da smo zdravi… biće bolje… svaki pad je prilika da ustaneš… biće bolje… otvori somerzbi… biće bolje… čuvajte se, čuvajte se, držite se skupa, reci mu da ga voliš, reci, iako si davno prestala, pomiluj ga po glavi, pogledaj kako spava, nije mu lako, nije mu lako, ogroman je to stres, posebno za muškarca… biće bolje… gde smo to nestali ti i ja… zašto smo dozvolili da se istrošimo…biće bolje… biće bolje…biće bolje.

“Dobio sam posao”

“Zezaš me?”

“Da, čovek koji me je zvao dok sam još radio za prethodnu firmu!”

“Zezaš me? Kada počinješ? Od maja”

Biće bolje.

Tri dana pre otkaza kukala sam da ću pući kao lanac na ringišpilu. Ništa mi nije trebalo osim da u tom trenutku istrčim nekoliko krugova po šumi i pozovem mamu na nedeljni ručak. Samo to. Ali, bio je policijski čas i ostala sam u mestu, ko pokisla pod čvrstom tavanicom.

Sve mi je bilo naporno, bila sam dekoncentrisana, zbunjena, centrifuga osećanja normalnih za ovu situaciju, samo mi je falio odgovor kako dugme na mašini da stavim na pauzu. Da samo malo predahnem od komešanja. Roj misli kao roj pčela koje ubadaju, ne biraju, šta sam im ja koji kurac kriva? Znojim se, uvek se znojim kad sam tupa i prazna, ko muškarac sa setve, puštam vodu na sebe, prva dobra stvar tog dana. Izlazim na vazduh, Druga dobra stvar. Diši, Jovana, diši.

Dva dana pre otkaza gledali smo neki stan u maminom dvorištu, raspitivali se kod vlasnika koji su u Nemačkoj da li bi ga prodali, čekajući odgovor zamišljali smo gde bi bila Srnina soba, kako bismo sredili dvorište, koje boje bih izabrala za pločice u kupatilu… nećemo ga prodavati, kaže mi Željka i rasprši nam maštariju ko maslačak dečijim duvanjem.

Sledeći dan, negde oko 13. 35 muž dobija otkaz.

Najvažnije je da smo zdravi. Zdravi, zdravi. Da čuvamo noge, ruke, pluća, srce, stomak. Glavu. Da rasteramo roj pčela pićem, na primer. Nogama podignutim na kraj stola i dobrim gutljajem pića. Da se čuvamo i sad i sutra i zauvek.

Ali da živimo samo sad, u trenutku, jer od pravljenja planova nema velike vajde. U tri dana život mi se istumbao i zamislite htela sam da se vratim na onaj dan gde sam imala osećaj da ću da puknem kao lanac, jer bar smo imali taj posao.

Od goreg uvek može da bude gore.

Nije korona zaustavila naše živote. To se tako samo čini.

Život ide dalje, sa koronom, sa otkazom, sa znojenjem, sa centrifugom osećanja, sa besom, sa nadom, sa verom, sa novim poslom i dobrim ljudima spremnim da zaposle u sred korone, u balonu van kog ne možemo.

Nemojmo čekati da “korona prođe” da bismo nastavili da živimo. Jer nikada ne znamo šta može da se desi nakon nje, baš kao što nismo znali ni da će se ona dogoditi kada smo euforično ispraćali 2019. uz želju da “se više nikad ne vrati”.

Život ne staje. Kada prođe korona niko nas neće vratiti na mart. Bićemo u junu, ili julu. Ovakvi ili onakvi.

Važan je momenat, bar jedan kvalitetan momenat u danu, bez velikih planova, bez velikih očekivanja “kada ovo prođe” je nikada ne znamo šta se iza brda krije.

 

 

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije