DogađajiKulturaLjudiMedicinaMjestanajnovijePojave

Idioti postaju jos veći idioti, a carevi jos veći carevi

Stvarno mi je strava što su ljudi produktivni u doba lepre. Eto ja nisam i svakog dana odbijam nekakve pozive za akcije koje se tiču zamajavanja ljudi, ili kao nekih karantinskih fora, kako da nam bude gotivno.

Redakcija

facebook/ Ognjenka Lakičević

Ne želim nikome da skrećem pažnju sa ovoga šta živimo, niti želim sebi. Želim da sam budna i ovom neverovatnom vremenu.

Pomažem koliko mogu onima kojima je pomoć potrebnija nego meni i pridržavam se svih mera, ja koja sam za mnoge stvari neposlušna i sve dovodim u pitanje, ali ne kad su nauka i razum u pitanju. Tu sam štreber mafija.

Što se novih veština tiče: zabole me tuki da naučim nove veštine i da preispitam život i spustim loptu, jer to radim inače, svakog jebenog dana, ne treba mi lepra, i strahovanje za ljude koje volim, klaustrofobija, izmučeni zdravstveni radnici i zdravstveni sistem u kolapsu, i svi ostali koji rade da svet ne bi stao, izmučeni ljudi na ivici siromaštva, da bih otkrila da treba drukčije da organizujem život.

Trudim se da sam odgovorna i svesna u mirnodopsko vreme.

Trudim se da reagujem pre vremena, da sam uključena.

Razumem odbrambene mehanizme, pokušaj da se bude pozitivan, ali ono, malo je agresivno, taj deo opasno smara, jer je slično kao i izdrkavanje ljudi i stalno neko kritikovanje po mrežama, prepiranje s nekim zamišljenim neprijateljima ili političarima koje baš zabole uvo za te statuse.

Dva kraja iste nemoći do koje čovek neće da dopre.

U mirnodopsko vreme se bavim sobom, svaki jebeni sekund. Radim vivisekciju svakog svog postupka, razloga, odluke, posmatram svet, pokusavam da utvrdim pravilonosti, posmatram drustvo, društvene odnose i njihove političke implikacije, i obratno, ali najviše se opet bavim sobom i svojim svetom, da bih mogla išta drugo da razumem.

Ja sam surova forenzičarka svog ponašanja, nemilosrdno preispitujem sebe jer sam opsednuta istinom, jer sam opsednuta željom da razumem. Tako zamišljam kvalitetan život, ne baš lak, ali lako i dobro retko idu ruku pod ruku.

Iako u mirnodopsko vreme ne znam sta ću pre od raznih planova, želja i ideja, a opet se trudim da provodim neko vreme svakog dana sama kod kuće jer mi je važno, raspadam se kad nemam vremena za sebe, trenutno me ne zanimaju me nikakve nove veštine, osim kako da u radnji izbegnem ove s koronom mozga koji mi se lepe i dahću za vratom.

Eventualno još jedna veštima koja me zanima jeste da ne postanem besna očajna ogorčena zlobna osoba koja krivi sve žive za sve i koja ne ume da prepozna da iza toga stoji nemoć i tuga pa se ili ponaša kao da je lobotomirana ili se istresa na druge ljude jer ne ume da se kontroliše.

Ne adaptiram se brzo i zabole me za to. Boli me jer ljudi pate i jer se svet raspada, ali po ko zna koji put, i srediće se, do nekog sledećeg puta.

Duši je potrebno da posmatra da bi razumela sebe, ne da stalno bude gurana u produktivnost i bežanje. Svaki trenutak, a posebno ovakve, koristim da još bolje upoznam sebe, jer to mi je glavna ekipa za do kraja života.

Gde mi ode dan, nemam pojma. Pijem rakiju, četujem, otkud znam.

I da, znam da ljudi i dalje umiru od stvari nevezanih za koronu, znam da na svetu ima oko 825 miliona gladnih, osećam eco grief već godinama, brine me svašta, pisala sam mnogo o tome u svojim pesmama, ali ovo je drukčije. Ovo je kriza za sve, čitavog zdravstvenog sistema i samim tim parališe celo društvo na svakom nivou. Tako da je relativizacija ovog problema promašena tema.

U ovom periodu koji je naivnima delovao kao da ce svet postati konačno ujedinjen i solidaran (ima divnih primera, ali neće, jer ljudi su uvek isti, kako god da se svet menja), nisam nesto više ili manje naklonjena ljudima. Ovakve krize donesu mnogo saznanja o svetu, ali jedno je sigurno
idiotu postanu jos veći idioti, a carevi jos veći carevi.

Ovo nije lepo slobodno vreme, utopijski odmor, ovo je neki bolesni odmor i raspust kao po kazni, ali imam strpljenja koliko god da treba jer postoji neki viši cilj.

Hvala svim mojim ratnim drugarima što su tu. Jedva cekam sve da vas vidim i dodirujem, iako verovatno nećemo moći odmah da se ljubimo i grlimo kad se vidimo.

Hrabri carevi, ma kada to da bude, grlićemo se opet, a pre toga i baš zbog toga, bićemo strpljivi iako ludimo i postajemo ravnodušni i dani nam se raspadaju. Dirljiva je vaša disciplinovanost i trud zarad opšteg dobra, višeg cilja, mnogo cenim to.

Biti u kontaktu sa sobom je najvažnije, da nas naknadno posledice ovog ipak kolektivno traumatičnog iskustva ne sustignu jače.

A ljudima u ovoj zemlji koji deluju po principu ‘zakopavam’ fali samo još jedna netretirana trauma.
neproduktivna sam strvina i zabole me baš.

Lepo je raditi ako ti se radi, ali skeri je pribegavati bilo kakvoj vrsti manične reparacije.
Okej je malo i raspasti se, poručuje strvina s kalenaje.
❤️
Evo je jedna od mojih najdražih pesama u životu, pesma o raspadu sveta i brizi o tome (‘ko može mirno da spava? ‘) iz vremena kad sam bila produktivna. I biću opet.
Ova pesma je daleko veća i važnija od celog ovog posta.
dakle, ne pišem jebene pesme. Posmatram.

Tako pišem. Nije mi poezija kontejner za frustove, poezija je veća od moje realnosti. Prvo posmatram i pustim da doživim, da bih razumela ono o čemu pišem.
hrabri moji drugari, niste sami, strvine united.

Preuzeto sa: facebook /ognjenka.lakicevic

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije