Nije to napisao Balašević, to sam napisala ja
Super je ovaj internet.
Super je što svoje misli i najtanje emocije možeš da podeliš sa virtuelnom družinom, dobiješ šerove, lajkove, komentare…
I postaneš Balašević!
„Ali ja sam sanjalica. Verujem u nestvarno. Verujem u ono ALI, svaki put kada mi kažu da se ne zavaravam. Jer nemoguće postaje moguće, ako dovoljno želiš…“
Moja Sanjalica. Citat iz moje prve knjige.
Godina 2006.
„Ide macan oko tebe. Praktično uputstvo za korišćenje glavice i repa.“
Beoknjiga.
200 primeraka izdanja koje se više ne može naći u prodaji.
Ali, evo citata na netu. Na Instagramu, Fejsu, svuda.
Malo sam ja, malo…
Sanjalica by Đorđe Balašević.
Prvo sam se oduševila! Jeeee, neko misli da je ovo napisao veliki Đole!?!
Onda mi nije bilo svejedno.
Onda sam počela da objašnjavam ljudima koji su šerovali citat sa pogrešnim potpisom, da je Sanjalica moja emocija, misao iz moje glave, ne Đoletove, i dobila odgovor:
„Ma da, ti bi to baš volela!“
Neki novi klinci, rođeni kad sam ja upisivala gimnaziju, haraju mrežama i otvaraju profile koje bilduju raznim citatima koje pronalaze gde god da surfuju. Da poznaju Balaševićev opus, znali bi i da Sanjalica nije njegova, ali, hej!
A ako ne poznaju njegove misli, kako i da očekujem da poznaju moj rad?
Kada su Rijana i Kanje Vest snimili pesmu i kao gosta pozvali Pola (Paul Mccartney ) da odsvira i otpeva svoju deonicu, poznavaoci muzike su oduševljeno odslušali spoj, zahvalni što prisustvuju stvaranju muzičke istorije.
Par dana nakon premijere spota na Jutjubu, neko je napisao:
“Niste loši. Ali, šta će vam ovaj Pol? I ko je on, da mu Riri diže rejting?”
Nije to bio komentar.
Bio je to nepismeni vrisak mlade osobe koja nije bila u stanju da makar izgugla ime potpisanog, njemu nepoznatog autora.
Jedan od razloga što volim vek u kome živim je taj što nam je sve(t) na dohvat ruke, ako smo spremni da ga prigrlimo.
Ali, u tom svetu postoje i stvaraju neki novi klinci koji misle da su hitovi koji su sve nas obeležili nastali na Tik Toku, trenutno najpopularnijoj društvenoj mreži.
A ni ona šala sa Marijom Kiri i Marajom Keri više ne prolazi, jer je iz prošlog veka.
Da li mi, deca Maj Spejsa, imamo moralnu dužnost da glasno i konstantno govorimo da smo čak i pre
dial up konekcije imali karijeru, bili kreativni, zanimljivi, priznati, a neki i poznati?
Možda nemamo (dovoljan) broj pratilaca da to i dokažemo, ali imamo analognu istoriju i opipljiva dostignuća?
Jer i na Instagramu, kao i u životu, postoje ljudi koji stvaraju, izgaraju, kreiraju, trude se, pišu.
Foto: pexels
Doduše, postoje i oni što kradu, prepisuju, kopiraju, miniraju i tuđim se perjem kite dok sakupljaju pratioce i lajkove.
Nekulturni su i bezobrazni kad im se obratiš, misle da im se može, ne poznaju i ne priznaju tuđa autorska prava.
A ja ne kradem, pa ne umem ni sa lopovima.
Kada mi se nečiji citat dopadne, šerujem ga uz potpis i znake navoda.
I iskreno se nadam da ćemo jednoga dana imati instituciju koja će štititi autore, tako da ne može svaki Resavac da ti se unosi u inboks i siroti vokabular prosipa.
Do tada, gerilski se borim. Sa svojim čitaocima koji taguju i ispravljaju greške po tuđim profilima.
Sanjalicu sam stavila i na korice svojih novih knjiga.
I na ruci mi je, kao tatu, blizu srca.
Početak je moje novije zbirke priča, kao mantra da nikad ne odustanem, jer verujem u nestvarno.
“I sve po zakonu, tu su paragrafi pa zagrabi, pošteno i za veru i za neveru.
Red je red!”
Što bi rekao Đole.
