devojka-se-smeje
Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Ona što se smeje

To je nešto što ja jesam. Čak i kad zagusti: ona što se smeje.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

– Ovo dugo traje, ali prolazi. Evo, ja i ne znam gde mi je proteklo ovih mesec dana. Ali kad pomislim da može da traje još mesec… – utihne glas s druge strane žice.

Šta da kažem? Da se osećam slično? Kao u velikom eksperimentu. Kao da sam na nekom važnom ispitu u Sali heroja ili onom amfiteatru na Filološkom. Sunce peče kroz zatvorene prozore, dlanovi mi se znoje i znam da znam sve odgovore, ali imam osećaj da ih neću lepo napisati. Kao da prsti ne slušaju glavu. Kao da (kao i za sve u životu) previše osećam a nedovoljno promišljam.

– Što si ti upisala književnost ako te ne interesuje kritika i teorija?

– Da čitam i uživam. – rekla sam jednom jednoj koleginici.

Po prvi put se nisam stidela što nisam naučnik. Možda je trebalo da sačuvam u sebi taj osećaj da je dovoljno čitati i uživati. Možda ne moramo svi u životu biti naučnici. Eto, ja bih se zadovoljila i titulom stručnjaka za osećanje i doživljaj. Mogu da pokažem na praktičnom primeru da mi odlično ide. Ne treba mi naučni rad.

Ovih dana razmišljam o tome: a šta ako potraje još (najmanje) mesec dana? Nećemo zajedno proslaviti više od deset rođendana. Skoro svi moji omiljeni ljudi rodili su se u aprilu i maju. Prolećna sunca. Sad ćemo preko Vibera da pevamo pesmicu. Danas nam je divan dan…

Koliko divan kad ne možeš da zagrliš mamu? Brata? Sestru?

– Nemoj da me grliš. – kaže mi a ni on ne može da se odmakne od mene.

Neki čvor se zaveže unutra.

– Znaš, kad sve ovo prođe, svuda ćemo ići. Neću da čujem: aj idite bez mene! Znaš?

– Znam. – kaže. – Ali dotad da se smeješ. Nemoj da si zabrinuta kao danas i ovih prethodnih dana.

Udahnem, izdahnem, važi, kažem, a mislim kako nisam sve ovo ovako zamišljala.

 – Ja i ne gledam vesti, ne zanimaju me prognoze i brojke. Nekako sam ubeđena da možemo, da moramo da se sačuvamo. Umrlo petoro, umrlo dvadesetoro, u Italiji na hiljade. Žao mi je što moram da kažem da uopšte nisam sve to doživela kao našu stvarnost sada. Samo… Kad smrt dobije svoje ime i prezime, kad dobije osobu, onda više nije broj. Ne može više da bude broj.

Gleda me i ne sklanja pogled s mog pogleda zamućenog suzama. Neću da plačem. Oboje znamo da neću da se rasplačem. Ali to je samo zato što ne nastavljamo razgovor o tome kako je umro dr Lazić. Kako je umrla glavna sestra sa Grudnog odeljenja u bolnici, kako je umrla mama moje školske drugarice, i još nečija mama, i još nečiji tata. Nečiji deda, nečija baka. Što su neki prijatelji u karantinu. Dobro se osećaju, ali su tamo.

Gledamo se. Ja ne trepćem da suze ne bi skliznule. On se na kraju ipak nasmeši i kaže:

– Moraš da se smeješ. To si ti, je l’ da?

– Jeste, to sam ja.

Oboje govorimo istinu. To je nešto što ja jesam. Čak i kad zagusti: ona što se smeje.

osmeh

Foto: Unsplash.com

Nisam ja slučajno optimista. Ovako je samo mnogo lepše i lakše proći kroz život.

Jednom davno, kad sam imala 15 godina jedan dobar drug mi je sa podsmehom rekao: „Ti se smeješ na svaku foru!“

I ja sam tad shvatila da mi on možda i nije tako dobar drug kad ne shvata zašto se smejem. Bilo je i kasnije u životu situacija kad sam i sama počela da sumnjam u moć osmeha.

Na primer, sve najzavodljivije devojke u srednjoj su uvek bile ozbiljne, sa dozom mistike u očima.

(Ja sam se smejala tako da me čuju na drugom kraju školskog dvorišta.)

Ili na fakultetu. Studentkinja književnosti je uvek ozbiljna poetična zagonetka, zar ne?

(Ja sam se uplašila od vekova književnosti i prestala da pišem. Da, smejala sam se neprimereno blesavo.)

Kasnije, kad sam se vratila u rodni grad, nikome napaćenom nije bilo jasno: što se ova smeje?

Tako vam je to u provinciji. Čim se smejete proglase vas za ludu. Al’ znate šta? Nisam prestala da se smejem.

Dakle, nisam optimista pod uticajem silnih životnih Internet lekcija. Jednostavno vedra sam priroda. Čak i u ovim mutnim i mutavim vremenima.

Šteta samo što mi je ponekad potreban podsetnik. Šteta što nimalo nije smešno što ne mogu da zagrlim najboljeg čoveka na svetu.

Ali hoću! Evo gde sam! Sa osmehom od uva do uva. Čim prođe.

Pazi, Žmu, šta sam sad rekla!

Tvoja što se smeje!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije