Lole iz komšilukanajnovijeO događajimaO ljudimaO životu

Ljuta sam, tužna sam i bijesna sam!

Zdravo narode. Kako ste mi ovih dana? Baš nam je lepo, zar ne?

Lola Magazin

Foto: Unsplash

Da li ste porasli kao osoba? Napravili neko dobro djelo? Rešili svet gladi? Postali svetac? Doživeli rasvetljenje? Našli treće oko?

Znam da djelujem ljuto i besno. A i jesam i ljuta i besna i tužna.

U ovim danima izolicije odkrili smo novu pamet, novi svet. Svi smo postali magistri i doktori. Ne zna se ko je pametniji. Ko više širi pozitivu, dobrotu i dobre ideje.

Otkrili smo planete kako stoje u nekoj tačno dolučenoj stazi i baš na taj dan i baš tačno onaj sat kad komšinica Mica dolazi sa pijace sa kesicom u levoj ruci i onda stane na sredinu napuklih pločica u kupatilu i upali svetlo desno od kuhinje…da li ste me izgubili u toj priči? Da? Pa da znate i ja sam se izgubila u toj poplavi svih tih (ne)smislenih informacija.

Iskreno, da imam muda sve bi isključila! Sve počupala iz struje. Kao da svi i sve pravi budalu od nas! Informacije bi trebale da nas vode, da nam budu crvena nit usred toga straha i neznanja. A daju nam sve i ništa. Puno i tako malo. Lažu nam i tako su prokleto otkriveni.

Gde nam je ona dobra zdrava pamet? Prati ruke? Ma dajte molim vas. Zar niko to nije radio prije? Ne? Svaka čast, dugo smo izdržali onda, zar ne?

Mislite da radnici u zdravstevnim ustanovama nikad nisu radili u rizičnim uslovima? Jesu. Već davno. Koliko su samo noćnih smjena morali odraditi i onda takvi pospani sjedali u kola i jedva sigurno stizali kući svojima najmilijima. Koliko gripa i ostalog sranja prošlo je pored njih. Koliko puta su molili za veće plate, a nismo ih videli niti čuli. A sada bi stajali na balkonima i aplaudirali im.

Molim vas ljudi, uozbiljite se. Uvek su oni bili tamo. Uvek.

Ali sad kad nam voda teče u grlo sad bolje vidimo izgleda. Sad kad smo potencialno svi ugroženi sad vidimo sve te ljude. Sad ćemo se poboljšati, postati pravi uzor i idol.

Nije li malo kasno? Sad ćemo na novo da se rodimo?

Znate, u priče sam prestala verovati nekako tri decenije unazad.

Prodavačice. Sama sam godinama radila na drugoj strani pulta. Radila skoro noć i dan. Radne dane i one, za većinu neradne. Za malu platu, ali uvek sa osmehom. I koliko puta su u mene kijali i kašljali. Bože moj, ispod pulta nisam se mogla kriti.

A i koliko puta sam radila bolesna. Jedva stajala… i danas čujem tadašnju šeficu da za svaki kašalj ne može kod kuće ostati i da ne bih trebala biti tako mekana.

Nekad je prodavačica bila gospođa. A sada?

Uvek sam govorila, još kada sam radila, da narodu služimo kao tepih. Kad neko ima pet minuta vremena briše noge na nama. Naravno nisi svi takvi, a na žalost ima ih puno. I ona jadnica na koju si se neki dan proderao, kad je bilo ispred tebe dvoje u redu, što ne radi brže… e ona sad ostaje i radi prekovremeno da bi ti mogao napuniti kolica i živeti kao hrčak!

Molim stojeće ovacije!

Vatrogasci i policija. Znate da su oni uvek bili tu? Neobično, zar ne? Sad ih vidimo. Osjećamo njihovu blizinu. Kad su nam pisali kazne i imali štrajk za veće plate i bolje uslove za život, tad smo ih hteli linčovati. Našli smo milion argumenata što to ne može tako. Ali sad čemo izaći na balkone i aplaudirati. Možemo se dogovoriti za svaku sredu u 15.46 časova?

Hoće li biti to ok?

Daleko od toga da sam svetica. Ali sam fer.

Kad me je policija zaustavila, jer nisam imala upaljena svetla iskreno sam priznala svoju grešku. Nisam se na mrtvo svađala sa njim da mi je u auto odjedanput uskočila vjeverica i kad sam je htela uhvatiti , nekako sam ugasila svetlo. Napravila sam grešku. Tačka. Da sam dobila kaznu (a nisam, jer sam se ponašala ljudski, pa se ponjeo i on prema meni tako) dobila bi je po svojoj krivici. I hvala mu što me je zaustavio. Za sigurnost mene i ostalih. Poštovala sam ga tad i poštujem ga sad.

I tako sve prodavačice, medicinske sestre, doktore, vatrogasce…ma, poštujem sve. Poštovanje je deo mene. Tako su me odgojili. Moje poštovanje nije vezano na potrebu. Kad te trebam – tad te volim. Ja u to ne verujem. Ako me pre nisi trebao, ne trebaš me ni sada. Ne volim licemjerstva. Nikad ni nisam. Ali u sili ljudi shvate kako su mali. Kad ne mogu napraviti ništa. Kad ne znaju ništa.

Kad se ispostavi da smo ništa. Da postoje puno veće stvari od nas.

Sad slušam kako kažu kako če nam se promeniti stvari posle ovoga. Mislite?

Da, prvi mesec bit ćemo ko mačići. Ali ćemo se uskoro pretvoriti u vukove. To nam je u prirodi.

Sad možemo bez trgovina, bez manikura i pedikura. Skontali smo da imamo u kući čak i vodu i kupatilo i pazite – možemo sami sebi kosu oprati! Prava ludnica, zar ne?

Znam da malo preterujem, ali nisam daleko od istine.

Davno smo izgubili kontakt sa stvarnošću. Ali da nećete mislite da inače živim kao u pustinji. Daleko od toga. Ali pokušavam shvatiti da nije sve uzeto zdravo za gotovo. Da sve što imamo možemo izgubiti preko noći. Svesna sam prolaznosti.

Zato cenim. Drvo i ružu i onu malu pčelicu. Međusobne odnose. Cenim čak i dobru svađu. Takvu sa dobrim argumentima. Miris mora. Kišu. Dobru fotografiju. Dobre ljude. Dečiji smjeh. I toliko je tih malih stvari koje bogate moj život da im ne znam broja. Suština je da ih cenim. I ne zbog izolacije. Cenim već odavno. Znate kako kažu..to imaš ili nemaš.

Situacija je izvukla iz nas nadljudsku dobrotu. Svi smo dobri, svi se trudimo. Ujedinjeni u borbi protiv bolesti. Bitka za planetu? Najverovatnije. Ili bitka planete protiv nas? Isto moguće. Zemlja diše. Posle dugog vremena zemlja diše. Ograničili smo svoj egoizam da bi ona mogala disati. Otvorili smo oči i videli kako je svako od nas bitan. Da nema nebitnog. Da je svako bitan djelić mozaika. Ne trebam sve, da bih imao sve.

Zvuči besmisleno, ali pročitajte ponovo.

Ima smisla, zar ne?

Lagala bi kad bi rekla da mi nije teško. Lagala bi kad bi rekla, da mi nedostaje moje rodno selo tamo preko granice. Da mi je sad još teže nego inače. Zato što znam da sam ograničena. Da ne smem i ne mogu se spremiti za pola sata i otići na kafu kod roditelja.

I ja se bojim. I mene je strah. I ja sam samo žena.

Žena sa greškama. I sa velikim srcem. Ne živim bezgrešan život. Nekad sam verovatno i grešila. A ko nije?

Štošta sam bila, ali nikad nisam bila licemer. Volim da živim. I volim pustiti ljude da žive.

Svi smo ljudi mali u uporedbi s vječnošću. I apsolutno previše pohlepni u odnosu na to kako smo mali.

Ali mi smo ljudi valjda do sada najinteligentnija bićana planeti. Zvuči gotovo kao šala… onaj crni humor.

I onda?

Kako dalje?

Hoćemo aplaudirati?

Idemo da napravimo rasporede, ukrasimo ih i krenemo provoditi dane na balkonu i pokraj prozora, jer postoji toliko puno ljudi koji zaslužuju aplauz da nismo ni svjesni.

Ali možemo prestati pljeskati i biti bolji za sutra ako to nismo uspjeli biti juče!

Pljeskanje će se izgubiti u vjetru, a briga za ljude i poštovanje planete dovesti će nas do napretka.

Ostanite zdravi, pozitivni … svaka stvar ima svoj kraj. I ova će ga prije ili kasnije imati.

 

 

Piše: Brigita B.S.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije